Учитељ

234 5фгапа Кпјгупоз!

штву“. Образујући даље појмове: по јединац и „ја“, индивидуалитет и личност __ писац веома занимљиво излаже недостатке индивидуалистичког схватања.

На сличан начин претресају се у наредним одељцима појмови природе и културе (8 3), развитка и напретка (5 4), васпитања и образовања (8 5). Разуме се да писац не остаје само при наведеним појмовима којима је обележио одељке у својој књизи већ с одличним познавањем већ утврђених погледа и праваца критикује, коригира и потом одређује и остале појмове који су У нераздвојној вези с означеним. Тако добија он јасно, одређено све оне основне појмове, без којих је по његовом мишљењу заснивање педагогике као научне дисциплине немогућно. Због тога је разумљиво и улажење у појединости, као и опширност која отуд долази нарочито кад се зна шта је био првобитни смер излагању: универзитетска предавања. С научног гледишта овакав је рад потпуно оправдан. Притом није од велике важности да ли ће се Петерзенова објашњења примити у целини или ће се она овде и онде учинити читаоцу непотпуна, па можда каткад и противречна и нетачна. Сва она почивају, по сопственом признању пишчевом, на тзв. философији вредности, те је разумљиво кад се читаоци других философских праваца не сложе с њим. Уосталом, дефинације се, као што је познато, не доказују, али је за сваки научни рад неопходно потребно да писац објасни шта подразумева под појмовима којима се служи. Хаос, којим се обично обележава велика разноликост у педагошким погледима, долази често отуда што писци разних гледишта употребљавају исте појмове а ни сами нису увек начисто с тим шта под њима треба разумети. У том правцу код Петерзена нема двоумљења, а целокупно његово излагање је неоспорно напредније од уобичајеног.

У другом делу који носи назив »Пје Кејсће дет Геђепепог« говори писац о привреди, привредном поступању и привредном човеку (5 6), о држави (5 7), о цркви (5 8), о народу (појам „народ“, шта је народ, породица, појединац и његов народ, народ и човечанство, структура једне народне заједнице и заједница уопште — 85 9— И ова питања расправља писац на већ означени начин а према потреби педагогике као науке. Оба дела заједно чине подлогу за трећи део: Паз Кејећ дет Меше ипа зете еглећепЧеп Ктабће, чије је објављивање писац у предговору ове књиге само обећао.

Ма да се на основу ове књиге не може добити потпуна слиза о педагогици коју у теорији и пракси заступа заменик Рајнов у Јени, ипак је упознавање с њеном садржином корисно не само за онога који хоће да упозна Петерзена него и за свакога коме је стало до модерног схватања васпитања уопште. А нарочито за оне читаоце који не могу да се одвоје од укалупљених погледа што су им наметнути неразумним пресађивањем Хербартове одн. Рајнове педагошке теорије, и који су за време Рајново гледали на Јену као на педагошку Меку — ова књига мора ути-