Учитељ

Основна, средња и велика школа 261

постаје филозофски тек у 18 столећу. Париз је већ 1213 имао „нижи“ факултет (артистични), и три виша, теолошки, јуридички (за канонско право) и медицински. Као наставни завод университет се звао пи шп сепегтаје/) а од 14 века је и настава названа штета Њаз и добила значење, које данас има шлуета а Иђеказти (целокупност наука). Главни је рад университета био, као што је добро познато, да се религија доведе у везу с науком и да се „правила вери“ докажу као нужни закључци нашега ума; све црквино учење требало је приказати и као највишу филозофију, а да се то постигне за то је требало да послужи Аристотел који је за читав средњи век важио као највећи научни авторитет. Тако је створена схоластика, а њезин највећи претставник, Тома Аквински прокламован је на шест стотина година после своје смрти за јединога званичног црквина филозофа (у католичкој цркви). Оснивањем филозофскога факултета овај је факултет постао не само поприште за изучавање појединих наука него и припрема за професорске кандидате, дакле и позивни факултет, као што су и теолошки, јуридички и медицински. Али изучавајући све више поједине науке он је у све даљем развоју тих наука и у њихову специализовању узимао као свој главни задатак истраживање, а настава су и поука губиле у свом значењу нарочито у Немачкој.)

ту Тако се називао и први пољски университет у Кракову, основан 1364, први университет у словенској земљи основан је шеснаест година раније у Прагу (1348).

8) Врло нас добро о том обавештава Џемс: ... „ако проучимо и разне васпит-

не идеале који превлађују у разним земљама, уверићемо се да и они сви теже за тим да организују способности за поступање. То нарочито пада у очи у Не-

_ мачкој где јавно признати циљ вишем васпитању јесте да од студента начини

оруђе за унапређење научних открића. Доиста, немачки се университети поносе бројем младих људи специјалиста што их спремне сваке године шаљу у свет, и то не људе неке јаке оригиналности, већ људе тако обучене научном истраживању да, када њихов професор захте да спреме какву историјску или филолошку тему или неки проблем за израду у лабораторији, једино с општим напоменама о најбољем методу они могу самостално све то израдити, апарате употребљавати и служити се разним изворима тако вешто да одатле у року од неколико одређених месеца истресу које ситно зрнце науке, достојно да се баци у гомилу досадашњега знања о том предмету. Такав је рад у Немачкој једино признато право на академску каријеру, а то је, с другим речима, студентова способност да себе начини корисним оруђем науке — У Енглеској се у први мах чини као да данашње васпитање на университетима тежи за тим да изгради један статички тип студента пре него да у њему развије оно што би се могло назвати динамичком научном вредношћу“, а то, како даље разлаже Џемс, значи: „знати понашати се и делати, или, као што је рекао Џоет (Јохе): „Оксфорд је у стању да енглескога џентлмена научи да буде енглески џентлмен“. (В. Педагошки класици, књига 3, Виљем Џемс, Психолошке поуке учитељима, превео Милорад Ванлић, стр. 32 и 33).