Учитељ

Образовање бројних појмова 285

да бројимо. Из овога се објашњава посматрање, да се у општој појави као бацању лопте, скакању налазе први предмети бројања.

Само налажење многих истих предмета не даје довољан потстрек за бројање. Као множина узима се множина длака на глави, које нико ни помислио није да броји. Деца знају да имају прсте, али се не интересују за њихов број; иду поред редова дрвећа и не утврђују њихов број. Мора се, дакле, наћи интерес за бројањем, у детету се мора пре свега живо пробудити интерес за множину ствари. Бројати дрвеће у ма којој башти, то ће нам једва пасти на ум, Ако имамо намеру да кулимо башту, онда би, напротив, интерес за бројањем био наједном пробуђен.

Учитељ се мора са својим ученицима кретати у таквим стварним областима, које захтевају пуно учешће малишана и које дају повода за бројањем ствари, које се налазе, односно јављају у њима. Пример: учитељ даје потстицај да се броје прозори, врата на школи. Ако захтева да се броје прозори, онда тиме није изазван прави интерес за бројањем, али кад он ученике потстакне да цртају школу, коју ће можда послати тетки или ујаку, малишани ће онда осећати шта више жељу да приложе такво писмо. Кад деца цртају школу, онда имају живо интересовање да сазнају, колико прозора, спратова, степеница, димњака има њихова школа да би је могли претставити. Исто тако су радознала да и друге познате ствари броје.

Образовање бројних појмова, које треба да произлази из бројања, не олакшава се и не помаже у знатној мери именовањем. Бројање по себи, бројање у најширем смислу речи постаје из асоцијације сукцесивних мисаоних аката.

Стварне области, које се бирају као подлога бројног вежбања, морају интересовати дете. Интерес долази увек са игром, стога учитељ треба таква бројна вежбања да тражи што више у игри.

Бројање се провлачи кроз целокупну рачунску наставу, нарочито кроз завичајну, очигледну наставу. Бројање се овде већ захтева из разлога једног оштрог и трајног схватања посматраних ствари. Није довољно да деца опажају да је школско двориште засађено дрвећем, већ морају знати колико их има. На бројање се ученици потстичу, ако они, све што је могућно, што се јавља у завичајној настави, морају и цртати, или моделовати. Стога им се даје увек у руке материјал за цртање, моделовање. То је немогућно готово без претходног бројања, јер деца цртају онда, кад имају пред очима предмете. И драматизирање прича, басни, бајки пооштрава природне околности бројања. Деца хоће, на пр. да играју бајку: „коза и седам јарића“, зато морају одбројати седам јарића, ту се мора утврдити потребан број лица за игру.

Броје се и појаве, радње. Учитељ показује лопту и пита: ко хоће да игра лопте» Једна девојчица баца лопту о зид или о поди хвата је опет, а друга деца броје при том гласно или лагано. Затим се захтева: баци три, пет пута итд.! Ово бацање може да послужи