Учитељ

Домаћа књижевност 393

ријих народа. Засеца пак у телесно вежбање и васпитање детета пре Грка, који су култури тела први одредили праву вредност и важност. По том прелази на телесно васпитање грчкога, па римскога детета, затим на телесно васпитања детета у хришћанству, које је ту грану дечјега васпитања све до Коменскога, а под утицајем, аскетскога трпљења тела и погрешног гледања на телесну лепоту, посве потиснуло у позадину; дотиче се даље периода од доба хуманизма до ускрсавања идеје соколства, да се најпосле заустави у осветљавању оних значајних момената који су утицали на телесно васпитање југословенског народа у: Србији, Војводини, Босни и Херцеговини, Прној Гори, Далмацији, Јужној Србији и Хрватској и Славонији. Засебно говори о оснивачу и оцу југословенског соколства др. Лази Поповићу, фанатику соколске идеје, па онда о словеначком и хрватском соколству сећајући се при томе свију различних соколских радника у поједином подручју. Ретко читак и информативан чланак великога инструктивног карактера на маленоме, готово збијену простору.

У другом одељку „Методике“, како већ споменух, Богуновић од 102 до 293 странице говори о практичној примени гимнастичке дисциплине у основној школи. Говорећи уопште о методици гимнастике поставља као први услов свакога ваљанога практичног обучавања гимнастике ових девет начела: обука треба да је природна; психолошки исправна; очигледна; разумљива; занимљива; стална; практична; да се оснива на саморадњи детета и да је у исто време и васпитна. Без обазирања на ова начела, обука у гимнастици не може бити нити методски правилна, нити васпитно позитивна. Поред тога доноси у уводу и распоред градива које треба при обуци у гимнастици предузети у појединим разредима, тако засебно у 1, ПЦ, Ш и ТУ разреду основне школе. Свакако да је тај читав распоред градива за поједине разреде, коликогод је опширно разрађен, тек путоказ учитељу и његову практичноме раду и нимало га у његову настојању око разрађивања појединих вежби и методских јединица не спречава. То аутор и сам уочава кад завршујући увод у методски део своје књиге вели: „Воља и пажња, слободно и самостално комбинирање различитих врста простих вежби, биће свакоме најбољи путоказ у раду око спремања простих вежби.“

У практичноме делу „Медотика телеснога васпитања детета“ аутор великим маром, чврстим системом, основаном на дугогодишњем искуству доноси безброј практичних примера за поједине, колико просте вежбе, толико вежбе на справама, у ходу, трку итд. За све те вежбе Богуновић настоји наћи сличности у свакидашњем животу или бар примере из тога свакидашњег живота уз које може да наслони поједину вежбу, па је тако детету предочи што живље, пластичније и практичније. То произлази отуда што Богуновић хоће да у свим моментима колико је више могуће про-