Учитељ

414 Др. Душан Рајичић

и код нас, и да је Хербартова школа исто онако као и данашња Школа рада увек била против голог вербализма у настави, против механичког учења туђих речи, било да оне долазе из књиге било из уста наставникових, а за праву ученичку саморадњу, за упућивање ученика да властитим посматрањем живота природе која. их окружава и људи с којима живе у заједници долазе до сазнања о свету, а не само читањем књига и слушањем наставника. У најмању је руку тачно то, да Хербартова педагогика, али права Хербартова педагогика никад не може бити сметња прихватању савремене школе рада и њеном напредовању.

Овде се може појавити питање: да ли, према нашем мишљењу, наш школски свет, код оваквог стања ствари, тј. кад се узме као тачно да је Хербартова школа довољно напредна и да се не разликује много од идеално цењене активне школе новог времена, да ли наш школски свет, који је великом већином за свој наставнички позив спремљен у духу Хербартове школе, према свему томе има потребе да тражи нове путове, да се упознаје са новим педагошким теоријама» Или је, напротив, боље да се засада, док се у теорији не појави нов педагошки систем који ће обухватити све што се данас са разних страна теориски као боље тражи и на разне начине покушава применити у практичном раду, да ли је боље, дакле, да се све дотле остане на старом земљишту, да се све дотле иде путовима који су утрвени дугим искуством, да се све дотле настава и васпитање изводе по досадашњим начинима рада који су по правилу увек давали видне успехер

У току досадашњег излагања ми смо већ имали прилике да се изјаснимо и о овом питању. Ми смо, наиме, већ наговестили да изразе стара школа и нова школа у овом случају, тј. кад је у питању примање или одбацивање педагошке реформе, не треба схватити као контрадикторне појмове, као појмове који један другог искључују. Изреком смо нагласили да примање нових напредних | схватања не значи напуштање свега што је досад постојало као вредно, него само напуштање онога што се увиди као погрешно, као заблуда. Из тог већ излази да ми налазимо да нема разлога. остављати старе начине рада док се год властитим мишљењем и властитим искуством не дође до уверења да у том раду има нечега што није добро и што се може заменити бољим. Зашто, на пр. да не истакнемо ученицима у почетку обрађивања једне наставне јединке шта сад имамо ново да научимо, кад видимо да то исти-