Учитељ

506 Станиша Станишић

једно врло цењено богатство, а то су поуке, савети, практична упутства народу, учитељима, деци. Он се увек задовољава скромном улогом учитеља неуких, он удара прве темеље спреми оних, који ће учити друге, а то је рад, у оно време и тражен и погођен и сваки друкчији не би помогао онима, који су га били оскудни и жељни, него само његов. Као и Вук и Доситије, велики самоуци као и он, и он пабирчи, узима одасвуд, гдегод наиђе што корисно, те пружа своме народу, да га научи, јер „људи не плаћају толики порез низашто, као за своје незнање.“

Кад се узме, да Милићевић није био по струци педагог, да је тог знања мало изнео из Богословије, коју је једино и свршио, а да је самоучки, јаком вољом и трудом, ранећи зором седао за књигу и свим тим савладао све препреке, те створио једно јако самообразовање, онда му то служи на част и то је један знатан вишак у осталим заслугама његовим. Не мање му је заслуга и то, што је све своје знање предавао своме народу, што га није задржао и умртвио у себи. А то знање умео је обући у фину, пријатну а забавну лектиру, те њоме изазвати јак интерес за читање, а тиме свим створити велики круг читалаца, коме је пружио преко стотине добрих књига, што му је огромна заслуга за историју умног развића и културе у нас. А уз све то, својим разумљивим и убедљивим писањем, својим сјајним стилом и чистим и необично „лепим језиком утицао је на лепо писање, на развој лепшег укуса књижевног, на проучавање народа и његова језика и развој мисли у нас.

У васпитању народа створио је својим етнографско-биографским списима полет за кристалисање наше националне свести, те је и тиме, као и култом наших устанака, остао један, од великих не„имара нашег ослобођења и уједињења, као и један од првих бо"раца за идеју југословенства. Он је ту идеју свуда истицао и одржавао везе са људима заточницима те идеје. У том смеру пропагира ту идеју у „Омер Челебији“, у путописима, у „Селу Злоселици,“ у преписци, у одласку на загребачку учитељску скупштину. А у једној белешци из „Успомена“ својих вели ово: „14 и 15 августа походих Јагића и Рачког... Мени се чини сваки дан све изве„сније да ће наше јужнословенско јединство бити истина а не пра„зна реч, ако се број оваквих људи буде множио...)

У

Велико Милићевићево педагошко дело није рађено по изве«сним правцима и школама педагошким, ни по Хербарту, ни по Ушинском, а тада то није ни требало нити се дало разумети и применити у пракси. Захтев наше тадашње школе и учитеља нејаких читалаца, искао је практична, забавна, популарно писана инструктивна излагања. Њих је Милићевић и дао. Исте те књиге, од којих

ђ) Срп. књ. гласник, авг. 1931 „Успомене М. Ђ. Милићевића“.