Учитељ

726 Милица Цветковић

дрхти целим телом иако још никад није пало и није искусило опасност од пада. Сличну инстинктивну појаву гнева опазио је Дарвин на своме сину већ у осми дан његова живота, кад је у једном неугодном стању раздражења почео правити подозриве боре код очију. А кад му је било 2 год. и 3 мес. почео се бацати играчкама и књигама на све оне, који су га дражили и љутили. Ово бацање играчака и батргање по поду у гневним тренуцима, уосталом, сасвим је обична појава код деце и по свему се чини да су то инстинктивне појаве. Гнев је према томе најранија и најчешћа манифестација душевне осетљивости детиње; он се јавља при сваком непријатном утиску ма које врсте и није управљен само против личности већ и против мртвих ствари.

Дарвин је најбоље испитао гнев код детета. Макако био склон да појаву гнева већ у најранијем добу призна, ипак, вели он, да су понеки од његових спољних знакова: кривљење лица, мрштење чела и уопште израз незадовољства, можда само израз чистог бола или нелагодности.

По нашем мишљењу деца су више гневна него одрасли и то из два разлога: што имају мање снаге и мање разума. Гнев је, дакле, реакција слабости, немоћи детиње.

Код детета од 2 мес. већ је запажена свесна појава страха при погледу на лице свога оца, који је правио мргодну гримасу и подизао јаче свој глас. А већ у седмом месецу гнев се спојио с осећањем зависти кад је дете видело на грудима своје матере друго дете.

Види се дакле, да се страх, гнев па и завист одмах у почетку јављају као првобитни елементи моралне свести детиње.

На овај начин, постепено развијајући се, још на крају прве године живота детињег налазимо код њега већ сложенију игру осећања. У овој сложеној игри осећања главну улогу игра егоистични моменат. Додуше овај егоизам детињи носи пре инстинктиван карактер, зато се на тај егоизам не може гледати истим очима као на егоизам одраслих. Егоизам детињи је сасвим оправдан. Пре свега његов узрок је осећање самоодржања, које се изражава у жељи, у тежњи детињој да себе обезбеди храном, посластицама и играчкама, отуда и гнев његов на све што му сметаи завист, кад мати негује другу децу и томе слично. Егоизам код деце је каткад руковођен њиховим љубопитством, радозналошћу кад, на пр.: наносе повреду и бол другим живим створовима, или кад кидају ноге и крила инсектима, или пак кад разоравају птичја гнезда, отимају играчке од друге деце итд. Све то бива код деце већином услед нагона радозналости и мишићне снаге. и

Најзад узрок егоизму је и борбени инстинкт, тежња за влашћу, господарењем, која се огледа у томе, што деца ревносно муче мачке, псе и друге животиње. Кад дете вуче мачку за реп, оно зацело нема још претставе о оном болу, који проузрокује