Учитељ

Читање и писање у основној школи 25:

да се читање и писање чак и прецењују или погрешно оцењују. У томе прецењивању читања и писања и лежи узрок повици коју су против данашње школе подигли сви они који себе сматрају творцима или присталицама једне нове, савремене, радне или активне школе, који баш на основу тога традиционалну основну школу с пуно права крсте „вербалистичка“ и „књишка“, „школа речи“, „школа књига“, „школа читања и учења“. Истина је да се још не може са сигурношћу да утврди колико су тачне и оправдане све оне нове теорије о тој новој школи, и то баш с тога што је свака од њих као засебна теорија збиља нова и што су разнолике. Али се мора признати да су многе замерке које се стављају данашњој школи потпуно оправдане, јер се мора признати да је данашња школа збиља вербалистичка и књишка. Исто тако мора се признати једна врло горка истина: да баш из те школе књига, школе читања и учења излазе деца неписмена. То звучи парадоксално, али то је факат, то је истина, коју потврђују многе чињенице. За четири године, колико проведе дете у основној школи, оно скоро наизуст научи цео Буквар, четири читанчице, и толико других уџбеника, па ипак, по изласку из школе, оно није. способно да се самостално и потпуно користи књигом и вештином читања, већ обично чита без разумевања, обраћајући пажњу само на слова из којих се састоји, а не и на смисао који има извесна написана — штампана реч. По изласку из школе многа деца читају тако како нико и нигде не говори, читају отприлике онако како је накада читао руски кнез Василије, који је био на гласу са своје вештине читања, а која се, по казивању Лава Толстоја, састојала у томе „да се гласовито, певајући, између очајног лелекања и нежног жуберкања, мелодично преливају речи сасвим независно од њихова значења, тако да је на једну реч сасвим случајно падало лелекање а на друге — жуберкање“. Прође ли пак која година нека деца ће једва срицати, нарочито кад је у питању рукописно писмо, а известан број деце, Бога ми, заборавиће чак и извесна слова.

За време, док је у основној школи, дете утроши толико писаљки, оловки, хартије, мастила и др. писаћег материјала, па ипак по изласку из школе оно није у стању да напише ни једно најобичније писмо. Многа деца опет до поласка у војску доспеју дотле да не умеју да напишу ни своје сопствено име и презиме,