Учитељ

ОРН" Г'

Хроника 19

ску скупштину, којој су били претстављени и на којој су били врло толло и одушевљено поздрављени.

Од 64 свршена матураната 1892 године, остало је у животу кроз протеклих. 40 година њих 96, а на прослави узело је учешћа њих 15 и то: Јован Ђ. Јовановић, управитељ Учитељ. школе у пензији, Дим. Ј. Стојановић, инспектор Министарства социјалне политике у пензији, Полихрон Николић, протојереј, Јулијана Ј. Милијевићка, учитељица у пензији, Драгутин Цонић, Михаило Шпанић, Вукашин Поповић, Милош Милошевић, Марко Пилетић, Стеван Милосављевић, Петар. Ничић, Риста Трајковић, Лазар Акшамовић и Михаило Михаиловић, учитељи у пензији и Марко Јевђеновић, учитељ у Битољу.

По програму утврђеном за ову прославу после скупа у Основној школи. Краља Александра, где су их сликали новинари, отишли су заједнички на учитељску скупштину, где су као што смо поменули претстављени и поздрављени. После тога провели су у заједничком разговору, освежавајући успомене из ђачког живота и службовања, а затим су провели вече на заједничкој вечери. На дан 2 августа, после заједничког сликања ради успомене на овај јубилеј, изашли су на Ново гробље и одржали помен својим помрлим и изгинулим професорима и друговима. Остатак дана провели су опет у другарском разговору, а увече им је приредио другарску закуску друг Јован Ђ. Јовановић у своме дому, где је пало неколико топлих и искрених здравица, које су евоцирале ђачко доба и доба плоднога рада њихове генерације, чиме је завршена ова скромна али срдачна другарска свечаност.

Учитељи ове генерације долазе у ред оних учитељских генерација, које су удариле прве основе народног просвећивања, задругарства, угледних школских башта, стрељачких дружина и других културних и националних потхвата којима се ишло на буђење и подизање села, на културно развијање народа у маленој Србији. То је генерација из реда оних које су и делом и речју радиле на националној идеји, и узели живо учешће у свима ратовима за ослобођење, у којима. су својом крвљу и костима обележили међе данашње наше велике и лепе Југославије.

Занимљиво је да поменемо још, да је ова генерација дала леп број јавних радника познатих не само у редовима учитеља, него и ван ових. Тако Јован Ђ. Јовановић, после учитељевања од неколико година свршава филозофски факултет (педагошку групу) и одаје се професури и доспева до највиших звања у својој, педагошкој струци — бива начелник за основну наставу у Министарству просвете и управитељ учитељске школе. За време свога рада дао је већи број ваљаних педагошких дела и расправа. :

Дим. Ј. Стојановић као учитељ и школски надзорник узимао је живо учешће на унапређивању наставе и васпитања делом и пером издајући књиге наставног и васпитног садржаја, радећи на ручном раду, узимајући учешћа у нар. просвећивању, у националним и хуманим друштвима, да после рата пређе на социјалне послове узевши на себе бригу и старање о ратној сирочади, не заборављајући ни: просвету. И сада вредно ради на хумано-социјалном пољу, где показује најлепши успех.

Јулијана Милијевићка, вредна и истакнута учитељица свуда, где је служила, прва је учитељица у Србији са свршеном учитељском: школом.