Учитељ

Личност учитељева 54

људи вршити свој рад у смислу његових упутстава, пошто су уверени да су она права и ауторитативна, и пошто на основу ових упутстава осећају да и одговарају за своје одлуке и дела. М ко је више позван да буде будни чувар ових људи те да им стално показује прави пут у животу него учитељ, који је већ по своме звању изабран за то дело Јер учитељ је својина народа и његово звање је животног значења. То значи да не постоји тренутак у коме не би учитељ био учитељ и вођа. Рад вође пак је частан, али и веома тежак и одговоран задатак. Никад пак нама нису били такви у исправност управљени више потребни, него што су у ово модерно време, које је тако пролазно, брзо и нестрпљиво, кад људи немају времена ни да премишљају о томе, да ли је наш живот исправан или није. Због тога је још више потребно да постанемо сами такве учитељске личности, те да и друге васпитавамо, да постану такви да узмогну давати упутства за исправан живот.

Исправност је дакле одличан знак учитељеве личности и то из два разлога: 1) због вредности његове сопствене која треба да буде другима узор и 2) због ових појединаца којима треба да је учитељ вођа и саветодавац у животу.

=

Следећа важна душевна особина личности јесте душевна јединственост и складност. Ова јединственост односи се на доживљаје човека, који су по својој садржини складни. Душевна јединственост већ сама по себи извире из исправности. Исправност пружа једино објективно гледиште са којега је уопште могуће и са којега и морамо уредити множину различитих доживљаја. Док наиме непромишљено и нерасудно примамо у своју душу најразличитије ствари из материјалног, идеалног и духовног света, толико времена ови доживљаји „леже уздуж и попреко“ у нашој души. Али одмах, кад се са доживљајима појави и исправност, која тежи за тим, да су сви доживљаји и дела уистину исправни, оствари се у нашој души оно гледиште са којега човек мора да сваки нови доживљај критички прегледа и утврди да ли он може да остане у души као истинска душевна својина или пак мора због своје неисправности што пре нестати. Исправност дакле проузрокује нову душевну активност, душевно присвајање, које захвати садржину нових доживљаја, покуша упознати њезину исправност те је потом прими као истинску душевну својину