Учитељ

98 Драг. Н. Ивановић

чима, али ипак кинеска азбука садржи хиљадама слова-писмена и та су слова искључиво састављена од цртежа.

У пећинама, становима преисторијских људи, нађене су многобројне слике-цртежи тадањих становника. Те су слике врло корисно послужиле историји човечанства. За психологију детета оне имају значај: што би се могла повући извесна паралела између развоја дечјег цртања и цртања људи уопште. При повлачењу ове паралеле треба имати у виду да је и сам развој детета у ствари развој човечанства у минијатури и са бржим процесом.

Цртању дечјем није придавана важност. Оно се и данас код већине схвата као вештина која треба да испуни распоред часова. До Коменског оно није имало места у школи. Први је Коменски тражио да оно уђе у школу, на начин који се и данасу пракси примењује. Наиме он је тада тражио да ученици цртају по прегледу а за то као најпогодније препоручивао своју књигу: „Орбис пиктус“ (Свет у сликама). До пре четрдесет година цртање је сматрано као обично шкрабање. Дете је мајмун и оно подражава одрасле“ — говорило се. Према тадањем схватању цртање је уметност и дете не може дати оно чиме би уметност била задовољена. Као израз тога схватања јавља се 1887 године књига коју је написао Талијан Ричи: „Уметност код деце“. Иако је цела његова књига била на погрешној основи ипак је као почетак побудила интересовање. Од тада се постепено развијало интересовање и створена је читава литература о томе питању. Да поменемо само најглавније: Корнилов, Зјенковски, Ерих Клозе, Левинштајн, Глике, Фонден Штајнен, Кершенштајнер, Сали, Карло Билер и Крешч. Али најбољу и најпотпунију студију о дечјем цртању дао је 1910 године Кершенштајнер.

Дечје цртање проистиче из игре и подражавања. Оно почиње од 18 месеца и траје до свршене основе школе а код. неке деце и даље. Може се претпостављати да се цртање у рудиментарном облику налази код изражајних покрета сасвим малог детета. Ти изражајни покрети у фазама прапростора и блиског простора, могу се сматрати као база односно припрема детета за шкрабање. Професор Корнилов тврди да дете када плаче прстићима своје сузе размазује по образу или по руци.

Он ту налази прапочетке цртању. С обзиром да је плач, са сузама, израз непријатног осећања, мишљења смо да је ова претпоставка сувише смела, јер дечје цртање је, у већини случајева, израз доброг расположења.