Учитељ

Антон Мартин Сломшек 205

расправи о језику: језик је израз народног духа и претставља жив организам. „Језик је наша права домовина,“ Хердер (1744—1808) позива Немце: „Говори немачки, о ти Немче!“ Хердер је националиста и то праведан националиста. Он говори о друштву народа и даје Словенима иста права као и другим народима. Он будиу немачким писцима интерес за словенску народну поезију. Хегел (1770—1831) је ишао мало даље. Он сматра немачки народ за кулминацију човечанства. Фихше (1762—1814) тражи национално васпитање које треба да покрене немачкн народ. Ако се упропасти немачки народ, биће упропашћено и човечанство. Фридрих Волф (1759—1824) оснивач филологије сматра познавање и проучавање језика, граматику, као најподесније средство за хармонични развој свих склоности човека нарочито склоност логичног мишљеља. Геше (1749—1832) и Шилер (1749—1805) су стварали немачки класицизам.

Наполеонов диктаторски полет с једне стране и пропаст немачког царства с друге стране пробудили су духове и проузроковали нове појмове о језику и домовини. Док је до ово доба појам домовина био ограничен, односио се само на земље поједине покрајине, сада је почео да се шири и обухвата све земље у којима живе Немци. Агитирало се за немачку независност и политичко јединство. Говорило се о националном духу, о националном карактеру и о националном поносу и тиме се борило против Наполеонове диктатуре.

Све ове нове идеје биле су познате и словеначким вођама овога доба. Наполеоново гесло о слободи и једнакости, Хердерова теорија о Словенима и признавање словенске народне песме, дали су словеначким вођама потстрек да су тражили иста права за словеначко људетво, каква су тражили Немци за себе. „Наши односи према Немцима и немачкој култури треба да су онакви какви су односи Немаца према Французима и француској култури“.

Али Словенци су у то доба живели под Аустријом која је остала конзервативна. Аустрија је 1804 постала самостално царство, али остала је и даље феудална држава. Идеја романтизма је веома полагано потискивала укороњену идеју доба просвећености. Намера Јосифа П да оствари државни немачки народ са отварањем само немачких основних школа додуше није успела, али створила је неку свест државног јединства, која је остала и доцније, кад је Наполеон баш преко словеначких земаља повукао северо-источну границу Илирског Краљевства. На тај начин су Приморци и Крањци постали Илирци, а Корушчани и Штајерци су остали Аустријанци. У Аустрији је владао дух против револуције, који су ширили немачка влада и нарочито немачко свештенство, које је имало од тога користи. Манастири које је Јосиф НИ затворио били су опет отворени и свештенство је добило школство потпуно у своје руке.

То што је граница Илирије ишла преко словеначких покрајина, веома угодно је утицало на развој словеначке мисли. Аустријска