Учитељ

Антон Мартин Сломшек 207

веначки, и са њима преводио приче за омладину од Криштофа Шмида на словеначки језик.

И доцније кад је постао свештеник и вршио свештеничку службу по селима, увек је мислио на напредак словеначког људства и говорио му о лепоти матерњег језика. У свакој парохији сакупљао је око себе словеначку децу, учио их из словеначких књига и уџбеника које је сам написао, и васпитавао их у националном духу.

У маленој сеоској цркви у околини Целовца, о којој Немци сада кажу да је била увек немачка, само да не морају вршити дужности према словеначкој народној мањини у Корушкој, Антон Мартин Сломшек овако је говорио сакупљеном словеначком народу: „Нама Словенцима мора бити словеначки језик међу свима језицима најмилији. Ох, много има Словенаца, крји се стиде свога матерњег језика. Али ко свој матерњи језик одбаци или заборави, сличан је пијаници, који баца злато у прашину и не зна какву је штету себи нанео. Матерњи језик је најскупоценије наслеђе. Ја, као захвалан син своје миле мајке, само то желим, да би била моја последња реч словеначка као што је била словеначка и моја прва реч, коју сам изговорио“. Ове речи говорио је Антон Мартин Сломшек 1838 године, кад није више постојала Илирија, кад је дух немачке експанзивности поново преплавио словеначке покрајине, и кад су све школе биле немачке, те је била настава на словеначком језику дозвољена само ради тога, да словеначка деца што лакше и што брже науче немачки.

У доба од 1805 до 1869 важио је у Аустрији школски закон назван: „Политички устав немачких школа“. По том закону надзор над школама вршила је црква. Месни школски надзорник био је жупник (парох), окружни школски надзорник декан, а земаљски надзор над школама био је поверен сколастику, конзисториалном саветнику, који је био потчињен земаљској влади, а ова главној. комисији у Бечу.

Школе су биле у то време тривијалне, главне, нормалне и реалке. Деца су морала похађати редовну школу од 6 до 12 гогине, а од 12 до 18 године опетовнице које су се звале недељне“ школе пошто су радиле само недељом. Учитељи су се спремали у нормалној школи и то учитељи који су радили у главној школи 6 месеци, учитељи тривијалних (основних) школа само 3 месеца. Подела учитеља личила је подели занатлија. Главни учитељ звао се шулмајстер, и он је могао да има своје помоћнике, које је морао сам издржавати. Плата учитељева била је 130 гулдинара, његовог помоћника 70 гулдинара. Сваки учитељ је морао знати водити црквено певање и поред учитељске дужности морао је вршити и дужност црквењака. Са молитвама и побожним размишљањем учитељ се морао сваког дана припремити за наставни рад. у школи.