Учитељ

Ђаче у болници 299

Ђаче у болници — психолошка црта —

од Мил. Ј. Милошевића, учитеља у Рудницима (Рашка)

На подне врата на одељењу у коме сам лежао отворила су се нешто спорије него обично. На прагу је стајало мушко симпатично дете — у толико више што му се на лицу оцртава изнемоглост. Дете је било одевено једном болничком кошуљом; ова кошуља по дужини рукава и наниже чинила је да је грешно дете личило на неког малог лудака. Дете је разрогачених очију и сво унезверено гледало по одељењу, али свакако сирото ништа није схватило. Унутра му се није улазило, и било је у великој недоумици. Или је било тврдо на сузама, или што је преплашено — за плач се није спремало. Висок и танак болничар, који одаје слику чудовишта, гурао је ово дете коленима која су му допирала до у дечји хрбат. За болничарем један такође висок, али и крупан човек у црном сукненом оделу и лепим везеним чарапама. Он је сав блажен и утучен, на супрот болничару, извиривао час десно час лево око болничара, и дете на уобичајни начин молио гово"рећи уз то:

И баја ће с тобом, Мијо...

То је био детињи отац. На његове молбе и на моје позивање дете је почело незграпно корачати држећи једну руку чврсто стегнуту у зубима, а другу је било несвесно одаврљило у страну. Ишло је незнано куда. Кроз простор бесциљно ишло је ово дете изазивајући у мени богзна каква тужна осећања. И само сам ја то осећао. До првог кревета па је застало, а и поворка за њим. Болничар је једним превојем оголио кревет, а отац је дете полако спуштао. Са различитим гримасама на лицу: жалосним, тужним, болећивим и преплашеним дете је свој лук колико је главом могло направити и даље посматрало.

Мени је било постављено тако, да су нам табани били једни према другма. На срећу овога дана осећао сам бољку мање него обично, те сам спонтано гоњен призором, без помоћи уздигао јастук да би ми физиономија детета била што виднија. Очитавало се да је дете добро збуњено: једно што у одељењу нема још малишана, а друго сазнање његово да ће му отац и деда, који је тог момента наишао и још више дете растужио, ољипи, мања 1 остапе сам

·Но највеће зло што ово бедно и безазлено чедо бејаше збуњено лежи у томе, што му то уједно бејаше и први силазак у овај град. Какву ће импресију ово планинско дете стећи о граду, о заједничком животу у њемуг Зар му неће целог века снимак града бити болница схваћена на његов индивидуалан начинр Напослетку, кад оздрави и радосно прне своме огњишту, поодрасте,