Учитељ

288 Јован Петровић

После приче о Илији, који изнајпре никако ништа није смео да „прави“, а кад се ослободио правио „најбоље“, Миодраговић повлачи — по већ утврђеном начину — „једну линију“, на којој се најпре прави пуно крстова, па онда и испод ње „да висе“. Потом један велики горе и други доле, па после „сами“ како ко хоће. Затим крстови око котура и изнутра у њему. Најпосле поставља питање: „Ко уме још друкчије»“, а завршава цртањем великога крста и на њему пуно малих.

»Док правимо ове крстове,“ наставља Миодраговић, „ја и 'обилазим те каткад огледам, и некоме помогнем, отпочнем, покажем“. Ово — вели — чиним „и ради тога да деца имају више времена за разгледање и да стигну“, па продужује: „Кад бих ја ово правио о једанпут па изнео пред њих цело, она не би умела ни да почну, а камо ли да направе; она би се чудила како је то, и питала би се да ли је то могуће да она направе овако што. Но кад ја правим све црту по црту, све крст по крст, а она за мном, па после погледну, она се сама чуде шта су направила, па се смеше и чисто скакућу од радости, а од чуда гледају са избеченим очима и чисто не верују да су то она сама направила и да могу тако“.

Недељу дана доцније Миодраговић прави с њима котурове све по два. Ово их потсећа на војнике а и на њих саме кад су у реду. Затим их састављају као кад се ухвате за руке. Иза овога их уређују по 1, 3, 4 итд. Онда унаоколо, и пуно, пуно оваких котурова. Најпосле: „ко више и ко лепше“.

Иза басне: Гавран и лисица, Миодраговић позива: „Ајде да правимо гаврана и дрво, лисицу и месо! Ајте овако: (као ја)!“ Кад се цртање заврши онда неко од деце прича њему и осталој деци исту причу, а остала гледају у таблу и слушају свога друга... Најпосле Миодраговић захтева да му деца нађу: земљу, траву, гране, лишће. Па онда „ону грану где стоји гавран“. Затим: гаврана, његове ноге, реп, крила, врат главу, кљун, месо. Најпосле: „како пада; лисицу!“...

После учења песме: Благо нама тицама, Миодраговић вели: „Да правимо шуму!... Направите прво земљу (овако као ја)!“ Притом он прави и казује; „она гледају и праве“. Па наставља: „Ово правим тако брзо и тек онако од прилике тако просто, да само личи на шуму... Али главно је генетичност највећа; црта по црта до целине“. Онда пита: „Ко уме да направи коју тицу у шуми“. После одмора „атлас од тица“... Посматрање се наставља и после подне, а све моје казивање је,и овде“ — вели Миодраговић као и код сисара“, у томе, да кажем „само име тици“ и ништа више. После поновнога певања њине песме, завршава заповешћу: „Да их правимо на табли!“...

И тек иза свега овога Миодраговић приступа дечјем сналажењу у простору упознавањем десне руке и десне стране, па леве "Руке и леве стране; дакле десно, лево иза тога следује заповест, да