Учитељ

302 Станко Првановић

ста који су онда били у краљевом двору. Његово је име остало непознато.

ХМТ век је био век активног духовног живота у Пољској. Многи су се писци бавили, поред осталих, и васпитачким проблемима. Најзнатнији су: Марициус, Моджевски, Гличнер и Петрици. Сви су они учествовали у хуманистичком и реформистичком покрету и сви су врло високо ценили интелектуално васпитање. Мало друкчије је мислио само чувени песник Никола Реј, који се такође бавио педагошким питањима. Он се неповољно изражава о »зерфет апез Пегајез« (седам лепих вештина) и каже да је живот најбоља школа.

У другој половини ХУП века почиње интелектуално и политичко опадање Пољске. Научни ниво опада. Школе се налазе у рукама језуита. Педагошка мисао се занемарује. Интересантан и карактеристичан докуменат тога времена су два списа Јакоба Собјеског, пољског магната и оца двају брата, који су се школовали прво у Кракову а после у иностранству. Отац саветује синовима да се упознају са француским војним институцијама. А кад су једно време били у двору Лудвика ХЛМ, отац им није могао забранити учествовање у дворским свечаностима, али им је писао: „По моме мишљењу боље би било да се ви спремите за борбу са Турцима и Татарима“. И стварно, један је од њих погинуо у рату са Турцима, а други је постао пољски краљ Јован Ш, који је ослободио Беч од Турака.

У првој половини ХУШ века није објављено ниједно значајно педагошко дело. Тек почетком друге половине тога века почиње јака интелектуална револуција, која води развитку књижевности и науке. Нове идеје продиру из Западне Европе у Пољску. Године 1773 оснива се Комисија националног васпитања, прво министарство просвете у целом свету. Почиње жив педагошки покрет и верује се да ће се, са реформом васпитања, моћи да реформише и управа државе, те на тај начин да се земља спасе од пропасти. Критикује се досадање васпитање и предлажу се нове методе. Питање народног просвећивања истиче се на прво место. Васпитању девојчица и реформи универзитета се такође придаје велика пажња. Штампа се и књига са саветима за народне учитеље: „О дужностима учитеља у парохијским школама“ од Г. Пирамовича. Уносе се и са стране новине и следује им се.

Ипак, сви напори и настојања родољубивих реформатора нису могли спасти државу, и она је 1795 год. потпуно изгубила своју самосталност. После тога, пољске школе постојале су више од пола века у Руској Пољској и делом у Пруској. Потпуно русирање и понемчавање школа извршено је у другој половини ХЛ века.

У аустријском делу Пољске (Галиција) понемчавање школа је одмах, по пропасти, почело. Тек последњих деценија Х1Х века