Учитељ

Васпитачка улога родитеља 247

лесника, те се у ствари прекори које он упућује самоме себи односе на напуштену, недостојну љубав. Услед тога наступа однос велике затегнутости између система Ја и система Над-ја коме, као што смо видели, припада и улога моралне савести. Отуда морална самокритика испада онако строга и неповољна.

Из овога кратког излагања видимо да се Фројдово учење састоји у овоме: Над-ја као најважнији фактор нашег душевног живота развија се под утицајем родитеља, али се породица као једна психичка маса не може замислити без свога вође, то ће рећи без оца кога остали чланови породице стављају на горе описани начин наместо њиховога Над-ја. Тако дакле по Фројду васпитачку улогу мора да врши један родитељ, и то само отац.

Тако ствар изгледа са психоаналитичког становишта Сигмунда Фројда. Међутим са индивидуално-психолошког гледишта Алфреда Адлера ствар, као што смо напоменули и као што ћемо сада видети, стоји сасвим друкчије.

Алфред Адлер назива чешће пута своје психолошко становиште позиционом психологијом. Он тиме хоће да нам каже: судбина свакога човека, образовање његовога карактера и његово душевно здравље зависе од оне позиције коју је дотични заузимао у своме детињству у својој породици. Та психолошка позиција једнога детета као члана породице огледа се у оним психолошким утицајима које оно трпи од осталих чланова породице и у начину на који оно одговара на те утицаје. Јасно је да свако дете има своју нарочиту позицију: друкчији је однос првенчета према родитељима и према млађој браћи и сестрама, а други су односи другога или последњега детета; у другим односима стоји једина сестрица међу све самом браћом, него једини брат међу све самим сестрама; друга је пак позиција јединчета итд. Отуда са гледишта Адлерове индивидуалне психологије мора да постоји нарочита психологија јединчета, односно првенчета итд. Васпитач мора да води рачуна о свима тим односима, ако хоће да упути развиће васпитаника правилним током.

Ток душевног развића свакога детета зависи од ова два психичка фактора: 1) од осећања ниже вредности своје особе и 2) од осећања за заједницу. Осећање властите ниже вредности развија се код детета на тај начин што оно од прапочетка упоређује себе са родитељима и осталим одраслим члановима