Учитељ

:314 Књижевни преглед

Писац пореди ступање младога лекара у живот, и крај свих приговора који би му се могли ту учинити, с излетом лептира из чауре. Још с већим правом би се то поређење могло пренети на учитеља. Јер ако младога лекара очекују у његову раду беде и невоље, болести и смрт, младога учитеља очекују душе дечје које заиста имају сродности са цвећем. А као што је велик, врло велик број болести које се лече саме собом, и где лекар треба да буде само посматрач који одржава веру у оздрављање, тако исто и учитељ у многим случајевима (у више, много више него што се обично мисли) треба да је посматрач дечјега рада и да само поиздаље управља дечјим поступцима (Русоово негативно васпитање). А с тим се слаже и мото ове књиге из Ничеа: Пле отбабјеп Егејотвве, Фа5 5104 гтеће ипзете јашкезјеп, зопдега ипзеге зШејеп Уштпдеп (Највећи догађаји нису наши најгласнији него наши најмирнији часови).

Па онда, велика је сличност између медицине и педагогије за последњих деценија прошлога и првих овога столећа. Каква промена и у једној и у другој! Хербарт, који је својом механиком претстава суверено владао педагогијом, потиснут је новим погледима који се оснивају више на генетској психологији, који уводе дете у средиште васпитања и наставе, који обраћају пажњу на комплексе, на структуру, и не служе се само природнонаучним него и духовнонаучним методима.

А чуда има заиста и у васпитању. Учитељ се може једном служити једним методом, другом приликом методом супротним, па да оба пута буде добро, или и оба пута — рђаво. Може чинити и нешто што је потпуно адијафорно (тј. свеједно, „равнодушно“, као н. пр. да ли се новац држи у левом или у десном шпагу), или чак и погрешно, — па ипак да не буде рђаво. Има ту увек нечега што се крије у његовој личности, у његовој љубави, у његову одушевљењу, каквоће и особине које су инкомпарабилне и инкоменсурабилне, које се ни на какве формуле не дају свести, а које често много, и највише, одлучују. Али се не смемо ни варати, и све на њих полагати, — јер оне нису баш тако честе као што многи то замишља (да би преварио и себе и друге).

Чудо у лечењу изводе и они који су сасвим далеко од медицине, или бар нису лекари (Присниц, Шрот, Кнајп, Фелке, чувени апотекар француски Куе), као што изводе и чуда у васпитању који су сасвим далеко од педагогије (с једне стране и просте сељанке, а с друге интелуктуалци који се нису спремали за учитеље). Али чуда чине уједно и да се широм отварају врата шарлатанству. И не само то, него и да стручњаци постају шарлатанима, да се и они служе методима који код лаковерне публике „пале“. Значи: где се заиста нешто постигло и постиже, отворено признати, с које било стране да долази, а борити се против шарлатанства онда када су она заогрнута тогом стручњаштва.