Учитељ

Васпитачка улога родитеља 249

браћи и сестрама, према друговима у школи итд. Из ове љубави према ближњем развија се свест о дужностима према заједници. Из таквог детета развија се један користан члан друштва, који се покорава „апсолутној истини“, то јест који признаје оне норме које нам друштво намеће и који само у складу са њима стреми остварењу свога личног идеала.

Према томе које осећање преовлађује у души једне особе људи се деле у две групе: социјалне и асоцијалне. Први ће, задахнути љубављу према ближњем, то јест осећањем за заједницу ићи смело кроз живот, по правој линији. Три основна проблема које свако друштво поставља свакоме појединцу, а то су: брак, позив и пријатељство, он ће решавати позитивно. Онај други тип човека, код кога преовлађује осећање ниже вредности, односно стремљење ка превасхотству, служиће се триковима у циљу да избегне позитивно решење она три социјална проблема. Ти трикови у лакшим случајевима јесу: претерано частољубље, ненаситимо среброљубље, надменост, потцењивање и понижавање других; у тежим случајевима дотична се особа служи перверзијама разне врсте, неурозама, психонеурозама и психозама. Као што се види, по Адлеру неуротичка и психотичка обољења, као и све врсте сексуалних аномалија јесу средства којима једна особа у болном осећању своје властите ниже вредности и под утицајем претерано јаке воље за моћ,која отуда пониче,тежи да постигне свој идеал преимућства и превласти над свима осталима.

Из овога се јасно види у чему је дужност васпитача, а у чему је опет дужност лекара. Васпитач мора да се труди да развијањем осећања за заједницу учини да васпитаник не пође оном странпутицом којом иду асоцијални типови у постигнућу свога циља. Лекар пак има дужност да оне особе које су већ стицајем прилика пошле том. странпутицом доведе до сазнања, до увиђања апсурдности њиховога животнога плана, те да их на тај начин покрене да свој наопаки животни план замене другим бољим животним планом, пошто само на томе путу могу

доћи до правих радости у животу.

Давати чини здравога човека срећнијим него примати. Тако учи Адлер.