Учитељ

414 Др. Вој. Р. Младеновић

С друге стране, човек не долази до схватања културних добара познавањем њиховим, богатим знањем и умењем из једне или више области културнога живота; он може да продре у њих и њихове вредности само онда кад своје поступање и понашање подеси према њима тако да добије сопствене доживљаје о њима, кад својим духовним бићем учествује у њиховим вредностима и сам постане вредност, личност. Ако је притом вођен од другога, од васпитача, онда мора тај други пре свега да на означени начин схвати вредности. Зато Кершенштајнер има право кад каже: „Духовно биће правог васпитача почива најпре и битно у социјалној вредности духовне љубави“, а не у педагошком, психолошком, социолошком и др. знању. Васпитач као и сваки појединац истински је васпитан кад његов душевни живот постане „индивидуални. микрокозам“ царства вредности, па се као такав огледа у његовом индивидуалном схватању света и живота.

На исти начин се долази до истинског васпитања и кад су Баспитач и васпитаник једна иста личност, тј. помоћу самоваспитања. И кад су две личности у питању, не може се васпитач одвојити од васпитаника, један без другога не би били што су. Али васпитачеви доживљаји, његов рад и његова свест нису истовремено и васпитаникови. М под његовим воћством мора васпитаник у средини културних добара сам да ради и да добије сопствене доживљаје, сопствену свест о вредности њиховој. Старање васпитачево иде у ствари на то да васпитаника доведе до самоваспитавања које ће у служби културних добара и заједнице трајати целог живота, дакле и онда кад је воћство родитеља и васпитача давно престало. Саморадња, сопствени доживљаји развијају васпитаника у личност, способну за самостално увршћивање у заједницу. И тако укупност свега онога што обухвата васпитање упознајемо опет као нераздвојно јединство које Бруно Баух>) згодно обележава овим речима: „Зато се васпитање. показује као васпитање за културна добра и помоћу њих а у исто време и као васпитање за личност ради личности сваког појединца, као и васпитање за заједницу и ради заједнице.“

Кад ми из одредбе о васпитном циљу изостављамо културна добра, чинимо то најпре из разлога што нам апсолутне вредности не казују много а потом због тога што улога културних добара као васпитног средства, као средине за васпитање, долази пре самосталног увршћивања у заједницу. Увршћивање у заједницу претпоставља схватање културних добара и њихових вредности, претпоставља развитак личности из разних индивидуалности појединаца. Зато смо ми све културне области заједничког живота у поменутој својој расправи искористили као средство, средину за васпитање, далеко од тога да та средства сматрамо као одвојена од циља, или унета споља у заједницу и њене вредности.

5) Вгипо Вамећ, Пје етлећтвсће Ведетипо дет Ка штечег. Гетруо 1980.