Учитељ

Постављање васпитног циља 415.

„Све стране многоструког, али као повезано јединство признатог заједничког живота могу се обухватити у пет момената: 1) привредни живот, 2) државно-правни живот, 3) наука, 4) уметност, 5) морално-религиозни живот.6) На који ће се начин они употребити за васпитање, има да одреди организација васпитања према изнетим погледима и према педагошкој теорији која сеу означеном правцу развије.

Ако изложени погледи на постављање васпитног циља и на. васпитање уопште буду неком изгледали као потпуно преокретање погледа досадање педагогике, нарочито како је она обрађивана код нас, може му се само препоручити да не буде брз у суђењу. Потом ће већ сам извесно доћи до тога да није реч о: произвољном преокретању него о постављању на право место свега онога што је с погледом на васпитање као чињеницу било произвољно преокренуто. Само се изложени погледи не смеју разумети као тежња да се безобзирно кида с прошлошћу, да би се што лакше могло јурити за новим. Гледиште које заступамо само је резултат целокупног развитка у прошлости. Ми не напуштамо старо само зато што је старо нити примамо ново само због тога што је ново.) Али „старо“ нема за нас исти интерес као за антиквара, јер „хронологија није уопште никакво мерило како за вредност тако за утицај“, пошто каткад „сасвим стари слојеви културе спадају у наше најчвршће носиоце, док су сасвим нови често само толико вредни колико да их прекопамо“, као што тачно каже Едуард Шпрангер у својој расправи „О вечитом. ренесансу.“

Ж Ж Ж

Наша стручна штампа говори у новије време све чешће о: „старој“ и „новој“ школи као двема супротностима. Ко пажљивије прати те написе, запазиће двоје: „стари“ слежу раменима или тврде за поједине нове захтеве да нису нови, да их је било ин досад; код „нових“ се показује расположење да се пошто-пото напусти све што је старо, али се ретко опажа ма и покушај да се уђе у прави смисао новина које се ревносно хоће да примене. Да ли се код таквог стања може очекивати стварни напредак» До данашњег, често доиста ниског стања у извођењу наставе и васпитања у нашим школама не би се извесно дошло да су они, који су досадању педагогику примењивали у пракси, дубље, темељније улазили у прави смисао њених прописа, да свој посао.

5 В. „Основи науке о васпитању“, друго издање.

%) Овом реченицом одговорио је писац ових редова бечком професору Алфреду Адлеру кад му је овај после једног часа т. зв. „разредног разговора“ у једној бечкој школи (1931 год.) у дискусији рекао да је „присталица старе ауторитативне школе“. Писац је наиме био изазван да после тог часа изнесе своје разлоге, због којих му тај „разговор“ не казује много (»пјећћ ује] тизастћ«), али о» томе можда другом приликом.