Учитељ

Постављање васпитног циља 408

ћивања а потиче још од старих Грка довело је до једностраног интелектуализма, чији типичан израз у васпитању имамо баш у Хербартовој педагогици.

С интелектуалистичког гледишта васпитање је у ствари учење, тј. испуњавање свести разном садржином (знањем, размишљањем, смеровима — све на основи радње разума, интелекта). Педагогика као наука о васпитању била је управо само проширена наука о настави. Све се сводило на прописе, норме и методу за ову тројку : учитељ — ток учења — ученик, са смером да се постављени циљ постигне. Али погодбе и односи, под којима васпитање у истини бива, несравњено су компликованији него што нас ова варљива тројка хоће да убеди. Човек с рођењем доноси на свет способност за развитак као диспозиције, клице. Првобитна основа душевног живота не може бити свест већ због тога што је дете било активно и пре него што је било свесно своје активности. Свест се тек добија у току развитка. Зато само у првобитној активности коју човек доноси с рођењем можемо тражити основу душевног живота и његовог развитка.

Досадања дефиниција васпитања, по којој се оно састоји у „утицају одраслих на неодрасле по унапред утврђеном плану и смеру“, сувише је узана и већ због тога погрешна. Она показује да васпитање у извесно доба престаје (кад неодрасли постану одрасли или кад се одређени смер постигне). Искуство нас учи да није тако. Човек је увек, и на најпримитивнијим ступњевима заједничког културног живота, још од рођења тесно везан за животну заједницу. Она га носи кроз цео живот, па и кад га најзад положи у гроб, она не раскида везу него је чува и даље у ширем или ужем обиму, каткад и вечито. Из заједнице произлазе они многобројни, разноврсни, често и неопажени утицаји који чине да се првобитна активност човечја разграњава, тј. да се човек телесно и духовно развија, утицаји који човека обухватају у његовој укупности од рођења до смрти и који га уистину васпитавају. Васпитавање је према тому исто што и развијање и није првобитно везано ни за какве смишљене планове и циљеве. Оно је природна и неопходна функција заједничког живота. Тек на вишим ступњевима општег културног развитка појављује се, због компликованости и разгранатости живота у заједници, потреба за нарочитим потпомагањем и вођењем човековог развијања. Традиционална педагогика сматрала је само васпитање по плану и одређеном циљу за свој предмет испитивања; данашња педагогика обухвата појам васпитања у свој његовој опсежности онако како се оно увек, у сва времена историјско-културног живота, јављало. Васпитање је доиста толико старо колико и човечанство. Оно није ни резултат ни задатак педагошке теорије и методске вештине, него је као основна душевна функција чинило неопходну чињеницу заједничког живота и претстављало првобитну погодбу за развитак и напредак. Споредно је притом