Учитељ
404 Др. Вој. Р. Младеновић
да ли се развитак потпомаже на основу теоријског педагошког испитивања и примене његових резултата у пракси или се то потпомагање врши спонтано од стране саме заједнице. Чист вегетативни живот који би почивао само на храњењу, одржавању и размножавању може се замислити као природно рашћење; али културни напредак, народна и човечанска заједница не могу се замислити без васпитања. И кад кажемо да је васпитање по својој суштини потпомагање и вођење душевног развитка, не сме се мислити да је оно ипак неко спољно помоћно средство за развитак. Не, оно је основна функција општег развитка, сам развитак.
2
Учињене напомене о суштини васпитања биле су потребне да би се разумела разлика између традиционалне и савремене педагогике при постављању васпитнога циља. Прва је увек полазила од васпитног циља, да би дошла до сазнања о васпитању; друга испитује свестрано најпре дату чињеницу васпитања, да би дошла до сазнања васпитног циља.
Зађемо ли у педагошку прошлост, нећемо морати дуго да тражимо да бисмо нашли потврду за изнету карактеристику традиционалне педагогике. А због тога што је постављање васпитног циља, од кога је она полазила, било увек резултат субјективног схватања појединаца или појединих делова заједнице, владала је велика разноликост и колебљивост баш кад је реч о томе камену-темељцу традиционалне педагогике. Један летимичан поглед показаће нам то.
Оставимо на страну примитивне народе код којих је васпитање сасвим природно и успешно без икакве теорије о васпитању. Тај успех, разуме се, не значи много с погледом на једноставне односе тих заједница. Посматрамо ли пак схватање васпитања на почецима васпитне теорије, видећемо да је оно много правилније него многа доцнија, чак правилније и од неких у 19 веку. За Платона је васпитање одгајивање (нега) и вођење а за Аристотела су три главна васпитна средства природа, навика и увиђавност. Циљ васпитања је истоветан с циљем савршеног живота, а савршени живот је тражен у блаженству које човек осећа кад се уздигне и живи у свету идеја (Платон) или кад на основу размишљања успе да живи у врлинама (Аристотело). Тако су оба прва васпитна теоретичара поставили васпитне циљеве, од којих је човечанство после више од 2000 година исто толико далеко колико и онда, док су суштини васпитања били ближи него многи педагози 18 и 19 века. Већ практични Римљани не постављају такве високе циљеве. Њихово васпитање има да спреми способне грађане, а како је говорништво било највећа грађанска одлика, оно је било и главни циљ свега планског васпитања.
У средњем веку, под доминантним утицајем хришћанске
цркве, циљ је васпитању био оспособљавање васпитаника за !