Учитељ

Постављање васпитног циља 405

“

службу цркви и Богу. Кад су ојачали поједини сталежи (ритерски, грађански), одређивали су и циљ према својим потребама и према њему подешавали васпитање (у ствари школовање, учење), али опет у сагласности с истакнутим црквеним циљем.

На измаку средњег века јавља се као реакција против једностраног црквеног негирања свих световних културних вредности живахан и снажан покрет, познат под именом ренесанс. Под његовим утицајем васкрсавају старогрчки и римски васпитни циљеви. Овај покрет који се доцније назива и хуманизмом истиче као васпитни циљ човештво, тј. опште световно образовање човека који се радује свету и животу, коме ништа што је човечанско није страно; човека који је свет у малом, у чијој се души огледа универзум и који влада друштвеним облицима а негује и науку и уметност.

Разумљиво је што се на овај покрет надовезује реформација као реформа цркве. Оснивач нове цркве, Лутер, схватао је важност васпитања и стављао му у задатак образовање побожних али практичних, за живот способних грађана. Од њега потиче мисао о општем обавезном школовању.

Ну хуманизам губи постепено свој прави смисао и изврће се у једнострано учење класичних језика, нарочито латинскога. Место ствари учене су речи, а циљ васпитања тражен је у окретном писцу и беседнику. Против таквог васпитања устају т. зв. реалисте (Коменски) и натуралисте (Рабле, Монтењ) и старају се да реформују наставу, обухватајући њоме и васпитање, према циљу који су налазили у практичном човеку, тј. у човеку који уме да се прилагоди савременим односима живота и који се за то оспособљава познавањем природе и њених снага.

Практичност као васпитни циљ долази потом најбоље до израза у педагошким погледима Џона Лока а природност у одушевљеним позивима Русовљевим да се човечанство врати природи.

Под утицајем последње двојице ствара се у Немачкој онај покрет који је циљ и животу и васпитању налазио у образовању за праву хуманост (хуманитет), тј. за праву човечност. „Ја бих желео“, вели Хердер, да речју хуманитет обухватим све што сам казао о племенитом образовању човека за разумност и слободу, за отменију чулност и нагоне, за најнежније и најјаче здравље, за настањивање и владање земљом, јер човек нема племенитије речи за своје опредељење него што је он сам, у коме слика творца наше земље живи утиснута, као што се овде (тј. у његовом делу „Идеје за филозофију историје човечанства) могло видети“. У ово доба поставља Шилер свој естетички васпитни циљ а Гете у сличном васпитном циљу налази најважнији васпитни моменат у буђењу страхопоштовања према свему узвишеном.

Под ударцима тешког стања, у које су Немачку довели Наполеонови ратови, постављао је Фихте претежно национални за-