Учитељ
406 Др. Вој. Р. Младеновић
датак свему васпитању, будући да је у васпитању гледао, не без права, главно средство за народно уздизање и препорођај.
Од осталих многобројних редакција васпитног циља у 19 веку, које се у последњој линији ипак све своде поглавито на плански „утицај одраслих на неодрасле“, дакле, почивају на интелектуалистичком схватању душевног живота, издваја се гледиште највећег педагога свих времена, Песталоција. Он је цео свој бурни и дуги живот посветио испитивању „најдубље унутрашњости човечје природе“, другим речима, испитивању суштине душевног развитка и васпитања. На основу таквог проучавања он је, сасвим разумљиво, у постављању васпитног циља најближи модерним погледима на њ. Задатак је васпитању по њему оспособљавање човека за живот према његовом стању, а тај задатак се може постићи потпомагањем природнога, хармонијскога развитка свих снага човечјих, потпомагањем које иде „у корак“ с „вечним, непроменљивим законима природним“ у развитку првобитно у клици датих „снага“.
Оволико нам је овога пута доста из прошлости. Посматрајући сву ту разноликост и поредећи је са стварним развитком заједничког живота, човек се у први мах не може да отме утиску да је живот за време дуже од 2000 година неумољиво и безобзирно текао мимо сву мудрост педагошких теоретичара. Зађемо ли пак дубље у проучавање свих односа на разним ступњевима развитка у том огромном размаку времена, ми ћемо морати доћи до закључка да су васпитни циљеви које су постављали поједини људи увек били израз схватања живота свога доба. Непотпуност и недостаци тога схватања огледали су се сасвим природно и у васпитним циљевима или, како се друкчије каже, у васпитним идеалима. МИ кад не би било никакве друге користи од тога сазнања из прошлости, оно нам је ипак било потребно као помоћ да при одређивању васпитног циља данашњице избегнемо сличне недостатке и грешке.
3.
Постављање васпитног циља чини и данас предмет многих расправа и изражава се у разним гледиштима. Још увек многи сматрају да је васпитни циљ прво питање које педагогика као наука треба да реши. Споредно је притом што неки покушавају да место једног васпитног циља, као што се раније чинило, поставе један „систем васпитних циљева“ или што други уместо о циљевима говоре о „идеалима образовања“, „васпитним идеалима“ итд. Главно је да се чини иста грешка: субјективно пронађени циљеви и идеали хоће да се наметну животу појединаца и заједнице, а на таквим субјективним творевинама засниване педагошке теорије хоће да прописују и укалупљују природну и неопходну васпитну функцију. Искуство из прошлости а и у садашњости показује нам обилато да такве намере не значе