Учитељ

Постављање васпитног циља 407

у ствари ништа друго него неодмереност и неувиђавност. Да су се тако постављени циљеви и тако разрађене педагошке теорије доиста и остваривале у прошлости или да се остварују у садашњости, ми бисмо у једној истој народној заједници имали очигледно супротне типове људи према јасно супротним васпитним циљевима разних педагошких праваца. А колико би се у том случају могло говорити о јединству народне заједнице, било би питање, на које би се тешко могло с поузданошћу позитивно одговорити. Али, као што смо већ напоменули, живот је у народној заједници најчешће текао независно од тих наметаних циљева.

С друге стране не може се оспоравати да сви чланови једне исте народне заједнице, опет независно од постављених васпитних циљева и погледа, ипак нису подједнако развијени и васпитани, да разлике у сваком случају постоје. Та чињеница не треба да нас изненађује, још мање да нас буни, ако се сетимо свих особености појединачног и заједничког живота, као и многостраних, сталних васпитних утицаја свих компликованих односа у свакој развијенијој животној заједници. Будемо ли озбиљно проучавали те особености и те погодбе, ми морамо доћи до закључка да је свака животна заједница, ма на каквом ступњу културног развитка стајала, стварала сама за себе једну заједничку, просечну основу, до које у свом васпитању долазе већина њених чланова под њеним спољашњим васпитним утицајем, слободним од сваке теорије, а да само разлике које иду изнад те основе долазе од свесног васпитног утицања по плану. Никад се неће моћи утврдити да се човек може по вољи васпитавати независно од те заједничке основе. Могао се васпитати уравнотежени човек по плану Платоновом и Аристотеловом, побожни протестант по Лутеровим и здрав џентлмен по Локе-овим васпитним погледима, али се не може васпитати човек за човека одвојено и независно од других људи, не може се васпитати Грк Платоновог доба у данашњој грчкој народној заједници нити Немац изван немачке, Енглез изван енглеске и Југословен изван југословенске породичне и народне заједнице. Нека се само помисли шта би успео Лутер, Лок, Коменски или Песталоције да су свој рад маи најпреданије развијали у заједници, рецимо, бразилијанских Индијанаца или афричких Бушмана.

Обележене погледе морамо имати на уму, ако хоћемо да сазнамо истину о васпитном циљу. Први закључак који нам се намеће из посматрања васпитања као једне од примарних функција сваке животне заједнице несумњиво је тај, да појединци и њихови посебни задаци, њихов позив и њихово истицање једне стране заједничког живота не могу чинити васпитни циљ. Заједница није прост, механички збир појединаца; она је организам који је и виши и првобитнији него збир појединачних живота. Ви„пак који тај организам показује остао би и онда, кад бисмо анализом издвојили из њега све што је појединачно. Као организам