Учитељ

Васпитање у породици 453

ће се породични утицаји показати као позитивни при доцнијем раду с децом. У сваком случају, ствар је јасна: породица даје прво васпитање, јер је дете у њој највише, јер се, живећи у њој, окупира извесним стварима, које се находе у њој (примарна пажња), те утиске задржава у себи (памћење), интересује се надражајима и добија их, а све стечено пореди и посматра на свој начин (мишљење). Тај „свој начин“ опажа се код детета и користан је, али је често и штетан; онда се добрим породичним утицајима своди на минимум.

Могли бисмо разликовати три ступња породичног васпитања. Први обухвата претшколско дечје доба, други — школско, а трећи је ступањ од изласка дечјег из школе до самосталног живота. Претшколско дечје доба најважније је, јер је од њега условљен даљи развој. Ту се дете прво учи говору и ту има прилике да се први пут забавља својим нагонима. „Човек је толико исто нагонско колико и свесно биће“, те су „нагони неоспорно важан чинилац у васпитању“). Нагоне, који су сви прво несвесни, а такви су у суштини, прате пријатна осећања, те на тај начин они постају једна потреба, задовољство. Лоше, животињске, нагоне требало би искорењивати давањем других, сличних а корисних, супституцијом, или их ублажавати. Питање дечјег занимања ту се намеће са свом својом важношћу. Акција, која се рађа услед нагомилавања енергије, баш зато, што је прво несвесна, нагонска, мора се упућивати, водити, да би створила добре и корисне навике. Давањем прилика за рад постићи ће се то. Што мањим мешањем у дечје ствари, оно стиче појам да је само позвано да дела, а доцнијом контролом оно се уверава да ниједно дело кије усамљено и остављено без посматрања других. Став: „што мањим мешањем у дечје ствари“ не треба да значи препуштање или слабљење надзора; он, тај став, јасно се оцртава тражењем прилика за рад, а кад смо детету дали прилике за рад, онда нек оно само ради, јер би наше активно учешће свело његово стварање на минимум, а то не користи ничему. Још нешто. Саме прилике за рад, иако дају резултате, ипак нису довољне. Нека дете ради колико хоћете, опет тиме неће бити постигнуто све за чим васпитање иде. Радом ће добити осећања, развијати интелект, јачати вољу, — али за правилно суђење потребни су узори, било чији и какви били. Па и за сам рад потребни су узори. Рецимо детету да нацрта кућу. Нацртаће је, вежбаће руку, чула, биће радосно, заволеће рад, али по чему би без узора знало какав је рад, је ли успело или не. А онда, и не постоји живот само за то, вечно за то: Узори су потребни јер долазе и као одмор и као потстрек и као учење за даљи рад. Та три значаја узора (одмор, потстрек, учење) не могу се оспорити. То не значи да је узор узвишен толико, да би дошао пре рада, јер

#) Ј. Ц. Милошевић, улога и значај нагона у васпитању и животу.