Учитељ

Домаћа књижевност 469

унапред спремљеном плану.“ Међутим: „вртар не може по својој вољи да производи, али од његовог старања зависи развијеност, питомост и лепота биљке. (Пед. чл. и распр., стр. 121.) Васпитач и није друго до вртар у Песталоцијевом смислу, и стога васпитати значи потпомагати (природни) развитак“. Ово би биле главне мисли које се садрже у поменутим делима г. Младеновића.

Треће дело др. Младеновића: Проблем душевног живота претставља, по речима самог аутора, „једну историјско-филозофску скицу којој је намера да обележи карактеристична схватања света и живота у току развитка од примитивних народа до Канта“. За разлику од ранијих дела, у којима се писац приказује првенствено као педагог-теоретичар, ово последње је, рећи ће се, „чисто филозофско“. Нека би то било и тачно, не сме се губити из вида, да је писац и овом делу приступио руковођен основним педагошким мотивом: одредити суштину душевног живота, расветлити услове његовог развитка. Као такво оно претставља природан, органски развој једне колико активне толико и оригиналне личности.

Ж ж Ж

Најновије дело г. Младеновића: Проблем душевног живота има четири главе 1) Примитивни душевни живот, 2) Унитарно схватање старих народа, 3) Хришћанско-средњевековно схватање и 4) Модерно схватање.

Укратко ћемо изнети главне мисли и подвући места карактеристична по гледиште нашег филозофа-педагога.

Први ступањ душевног живота, кад се овај посматра у његовом развитку, сачињавају доживљаји који „почивају на схватању појединих, међу собом и од ја одвојених ствари“, и који као такви не носе „оно обележје по коме се могу разликовати као претстава или као опажање) него се одликују многоструком незаконитошћу и неправилношћу“ (Проблем душевног живота, стр. 16 и даље). Овај ступањ развитка писац означује као „стадијум бајке“.

Даљи развитак претставља схватање када човек почиње да ставља објекте спољног света у однос са својим ја. На том ступњу човек се не ограничава више на појединачном опажању спољних објеката „него опажа и промену њихових стања, процеса, и њихову међусобну везу.“ Карактеристично је даље, да човек на овом ступњу душевног развитка одуховљава предмете с којима се срета, уносећи своје субјективне доживљаје у свет објективне стварности. У свим процесима гледа он жива бића, која му у животној борби могу бити од штете или од користи. „Сви природни догађаји, целокупни заједнички живот, па чак и сопствено ја,

може да претстави, па да се исти и опажа“. (Основи науке о васпитању, Гизд., стр. 74.)