Учитељ

518 Миодраг В. Матић

рада налазимо код ђака и знаке умора од досаде, од досадне неактивности. Сва ова испитивања доводе до нових погледа на организацију школског рада.

Још раније се почело испитивати какве претставе има дете при ступању у школу. И док су у почетку испитивачи поклањали сву пажњу квантитету претстава шестогодишњег ђака, тј. њиховом броју, шта све дете зна, или не зна (и према томе се подешавао речник и садржај буквара и почетна настава), у данашње време то испитивање је ориентисано претежно у квалитативном погледу. Нарочито Рласеђј врши последњих година систематска посматрања, како дете прима, како аперцепује, шта бира и задржава од опаженог комплекса, како то даље прерађује. На овом пољу управо налазимо најјасније доказе, да је психички живот детета различан и у квалитативном погледу од психичког живота одраслих људи: код детета доминирају друга гледишта и друге функције. Дете у рано доба прима површно, узгредно, глобално; оно је синтетик, код њега интерес за анализу није још развијен. Томе треба додати његову живу фантазију, некочену критичким расуђивањем што даје његовом мишљењу сасвим нарочиту црту. Штерн, Кац, Гесел су пратили како његова нестална пажња непрестано прелази од предмета на предмет, одликујући се недостатком активног фиксирања и слабошћу концентрације. Исто тако код њега налазимо недисциплиновну и неуравнотежену моторичну делатност.

Из свега овога појављују се нови задаци нове школе. Нас су школом страшили, њена мртва дисциплина, која је требала одједном да нам уништи наше безбрижно детињство, будила је код нас страх и трепет пре него што смо је и упознали. Међутим задатак нове школе је сасвим други: у забавишту и у првим годинама народне школе иде се за тим, да се целисходним избором и честим променама занимања регулише прекомерна покретљивост (у ту сврху ће нам послужити цртање и конструктивне игре, које ће нам открити не смо садржину претстава, већ у исто време потпомоћи моторичну дисциплину), затим на интересантним садржинама изводити дневну гимнастику активне концентрације и вољне пажње, постепено уводити децу у анализу и критично разјашњавање претстава.

Остаће трајна заслуга оснивача педологије, Американца Хола, што је при својим испитивањима ишао до самог корена дечјег бића, те нам је показао, да је рашћење у младости управљано живом силом атавистичких инстинката и тежњом за саморазвитком и делтности. И Хол је на овим фундаменталним чињеницама 1901 год. саставио слику „идеалне школе на основу резултата студија детета“. Додуше Хол овде није рекао ништа ново, али је поставио на чврсте основе психолошке науке оно, што су пре њега вођени интуицијом или сопственим искуством захтевали Коменски, Русо, Песталоци, Толстој. Холовим напорима почео је