Учитељ

520 Миодраг В. Матић

су осећање и воља. Напредак и демократија не зависе само од.

разума, него још више од карактера својих грађана. Тиме се намеће нашој школи задатак, пун одговорности, да образује (разум) и истовремено васпитава (карактер), и то у толико пре што чини-

тељ, коме смо досад препуштали васпитање, породица, све више.

запада у кризу, почиње слабити и лабавити.

Ако с Адлером пођемо још дубље ка основама дечјег бића, наћи ћемо тамо силу, која одређује понашање детета више него ишта друго. То је тежња, која произлази из сопствене слабости, да се приближи неком јачем, ко нас воли, код кога се налази сигурна заштита. Ову елементарну тенденцију, која полази из тајних дубина људске душе, назвали бисмо еротропизам. У баштама се налази извесна биљка чији цвет отвара само сунце, увече или за време таме цвет јој је увек затворен. Исто тако је и душа детета. Она жудно тежи за љубављу, ако је не нађе, постаје неприступачна или отпорна или чак свирепа и цинична. Овде бисмо могли навести многе примере са антисоцијалним младим особама. Но ипак да останемо код школе: сетимо се само, како смо се ра-

довали сваком изненада изгубљеном часу, а ферије просто нисмо:

могли дочекати; па онда безбројне подвале и конфликти са школским ауторитетима. Школи нисмо хрлили, јер смо тамо налазили

врло мало љубави, јер смо осећали, да смо у тој педагошкој фа-

брици само предмет шаблонског поступања. Коме од наставника успе да од своје школе учини дом ра-

дости и љубави, тај ће као чаробним штапићем отварати дубине.

душа своје деце. Ти васпитачи ће бити у школи краљеви, њихово васпитно делање ће имати широко поље пред собом. Промењени дух школе мора бити изражен у одговарајућој

спољашњој организацији. Чак можемо рећи: целисходан преобра-

жај школске организације, изведен у складу с психичким квалитетима и потребама ђака, отвара могућности примени нових метода и новог духа.

Забавиште још увек остаје као споредни и незнатни део

јединственог школског организма. Међутим последња испитивања нам потпуно расветљавају социјалну важност забавишта. Деца сиромашних родитеља, где и мајка мора за хлебом, су у опасности, да услед недовољних васпитних потстрека заостану у свом душевном развитку. Забавиште ће спречити то запостављање. Али у њему ће добити и деца имућних родитеља. Јединци се често

развијају душевно накриво, и то нарочито у претшколско доба, јер: се поред других незгода и васпитних недостатака не навикавају

од малена да своје прохтеве и жеље доводе у сагласност са својом околином. Бављење у забавишту ће им омогућити да се лакше адаптирају друштву.

Велики грех старе школе је понављање. Нарочито у народној школи, коју мора похађати свако дете, понављање је с пси-

холошког гледишта један апсурд. Деца посећују школу зато, да