Учитељ

542 Књижевни преглед

чега се човек појављује као разломак и губљење самог себе, о извештачености културе, о распадању личности у култури, те се појављује као Русовљев педагошки идеал: „слободна и целостна личност.“ Аутор лепо запажа да је Русо претходник савремене педагогике, радне школе. „Почетно васпитање мора бити чисто негативно.“ „Умети ништа не радити с васпитаником, то је прва и најтежа вештина васпитачева“ (25), а ово је баш и тежња данашње радне педагогике која тражи да учитељ што мање ради а ученици што више. Русо је прокламовао лозинке: слобода и природа, а Толстој: слобода и живот. Аутор разматра школу у Јасној Пољани, где је Толстој покушао да спроведе у дело идеју слободног образовања. Ова дивна замисао Толстојева донела је супротне резултате: слобода се претворила у самовољу. Све ово јаким доказима и финим запажањима расправља аутор. Хесен узима да су Русо и Толстој схватили слободу у васпитању као „факта васпитања“, међутим требали су слободу узети као задатак, као циљ, јер слобода није чињеница (39). По њему — а то је тачно отпада алтернатива: слободно или принудно васпитање. „Слобода и принуда престају да буду супротна начела, већ су начела која једно друго узајамно проткивају“ (39). Слобода као задашак ће искључује, већ претпоставља факат принуде. Аутор сматра да је уништење принуде главни циљ образовања, те њу узима за полазну тачку образовања (40). Хесен правилно схвата кад тврди да се „човек не рађа слободан, као што је то мислио Русо, већ као роб Бринуде“ (стр. 39).

Као што видимо, аутор узима проблем слободе ученичке у разматрање као важан проблем, а не полази кроз педагогику као да је то питање јасно и без проблематичности. На тај начин долази до појма школске дисциплине, сматрајући је као организовану принуду. „Продуктивност рада нужно захтева дисциплину“, јер да. бисмо пролазили са успехом кроз живот, морамо бити дисциплиновани. Он ту подвлачи разлику између дресуре и дисциплине: дресуру сматра за изопачење дисциплине. Слобода има своју образину — самовољу. И овде аутор улази у фино филозофско и психолошко разматрање слободно-вољних и самовољних поступака. Самовољне поступке испоређује Хесен са изломљеном линијом која каприциозно и изненадно мења свој правац; слободна. делања испоређује, с Лајбинцом, са кривом линијом. Али и ова слободна линија показује се каткад испрекидана, час више час. мање, плаћајући данак слепој сили спољних утицаја, што значи да слобода није толико факат нашега живота, колико дужност која. стоји испред нас.

Аутор продужује и даље да испитује шта је личност или индивидуалност, раздвајајући је од шемперамента. Док темперамент претставља суму наслеђених својстава, дар саме природе, дотле личност човекова је „дело руку самога човека, продукат