Учитељ

548 Књижевни преглед

школа нема циљ спремања за будући живот, већ напротив — културу младости као такву. Он је установио сопствену школу под именом „слободна школска заједница,. У Винекеновој теорији по мишљењу Хесена налази се негирање културе. С тим у вези расправља о Друштву „птица селица“ (Мапдегуоге!) које је поникло у Берлину 1896 и први задатак тога Друштва био је самостално путовање ученика за време великог школског одмора по Немачкој. И ово друштво хтело је да створи нарочити стил, стил младости. Хесен признаје као модеран педагог да младост има сопствени стил, али јој одриче кулшуру. Култура је у суштини јединствена и њу омладина мора да прима од старијих.

Хесен додирује и американски систем „школских заједница“. Школа прима у себе све те организације, помажући сваки покрет на пољу друштвености. Американски ученик проводи у школи много више времена од свога друга Немца или Француза. Већи део времена проводи у „кружоцима“ и организацијама. Развијена друшшвеност је особита црта американске школе. Американска школа развија у својим ученицима осећање дужности и одговорности, а с тим и дух иницијативе, поштовања права и закона. За овим у вези разматра енглеске средње школе које такође дају пример самоуправљања. Систем енглеске школске самоуправе све се више приближује духу американског система. Аутор пошто је прешао летимично главне типове школске самоуправе, дао је неколико општих закључака. Суштина радне школе састоји се у томе, да она унесе у разредни рад начела целине и индивидуалности. „Задатак је школске самоуправе да расплинуту ученичку средину претвори у целостан рашчлањен организам, у коме би сваки ученик добровољно испуњавао извесне друштвене функције“. Школска самоуправа потпомаже реализацију радне школе. Али Хесен одређује границе школске самоуправе. „Она мора да организује ученике преобративши их из исцепкане и раздвојене масе у целостни рашчлањени организам“. „Но школска самоуправа мора да остане самоуправом омладине и не сме се преобраћати у управљање школом“ што значи да школска питања с организацијом рада и њеном дисциплином нису предмет ученичког самоуправљања. Хесен остаје до краја: „ауторитет мора остати оно што јесте, тј. ауторитет“.

Ни проблем „јединствене школе“ није обишао Хесен, почињући са обавезом наставе од Лутера, Џона Нокса, па преко Амоса Коменског и француске револуције до наших дана (Друштва народа и Наторпа). Ту говори о американском систему, о Манхајмском систему, о бечкој школи, о главној школи (Наиргасћше) која треба да замени нашу гимназију и грађанску школу. Прикључује се многим мислима П. Наторпа који јединствену школу упоређује са крвним системом који ствара јединство организма. Такође прикључује се схватању Кершенштајнера који вели: „Јединствена школа значи јединство организације, а не јединственост школског наставног плана“.