Учитељ

Страна књижевност 558

В) Страна књижевност

Вгипо Ваисћ: Пге егглећетзсће Ведешипр дет КиПиготег. Мепаг хоп ОпеПе и. Меуег, Гаро 5. 63.

Расправу чији смо натпис исписали наменио је био писац најпре предавањима у „педагошкој недељи“ Хесенског филолошког удружења, а када та недеља из спољних разлога није одржана, он је њу употребио на главној скупштини истог удружења у Бенсхајму (у пролеће 1930). Пре тога држао је писац у Месној групи Немачког филозофског друштва у Дрездену предавање о истој теми, па га је леп пријем тога предавања и потстрек да ће расправа означенога питања бити корисна за педагошке практичаре као и теоретичаре покренуло да све изнесене мисли споји уједно. На тај је начин постала ова књижица за коју без претеривања можемо рећи да претставља један одличан прилог богатој литератури о културним добрима која је у новије време на дневном реду.

У првом одељку своје расправе писац говори о основним односима између културног добра и васпитања с погледом на њихову важност. Оштроумно и тачно, иако не увек лаким језиком, објашњава он ту појмове културног добра, вредности, васпитања и његових средстава и циља, васпитача и васпитаника као и самоваспитања. Културна добра, вели писац, могу бити како циљеви тако и „средства“ или посредници за васпитање. „Циљевима могу она бити због свога надвременског вредносног садржаја, посредници могу бити уколико претстављају тај вредносни садржај у временском историјском животу. Ну зато она и јесу управо за васпитање како циљеви тако и посредници. Васпитање васпитава како за њих тако и помоћу њих“ (стр. 11.). За само претстављање вредности у стварном животу има васпитање уочљиву вредност, управо оно само је особито важан посредник, јер спаја вредност са стварношћу, у њему се шта више то спајање концентрише, јер се оно односи на сва културна добра (стр. 12). Обрађујући конзеквентно даље ове мисли, писац вели: „Као што васпитач није васпитач без васпитаника, јер оба чине један нераздвојни наизменични однос, тако је и овај наизменични однос, као што смо видели и сам опет члан у васпитању као целини, ма да члан комплексне врсте, наиме члан душевне стварности који има свој комплементарни члан у вредности и тоу вредности као таквој, као последњем циљу, аи у културном добру као посреднику а истовремено и циљу који је одређен вредношћу, те пружа и градиво за васпитање. Наизменични однос између васпитача и васпитаника и наизменични однос између вредности и душевне стварности стоје и саме међу собом у наизменичном односу или тачније: они управо нису различити наизменични односи већ у ствари различити моменти у једном унитарном („јединственом“) наизменичном односу који васпитање претставља“.