Учитељ

570 Гвозден М. Станић

рода и ондашњи народни посао тражили су да велики народни учитељ и ово каже:

Српствуј ђелом, веруј што вјерујеш,

Лактом вјере глупост чојка мери

а озбиљност ђелом и врлином....“).

Даље појединости о Његошевом животу, ма да штуре, претстављају нам га као човека ретке свести ретке љубави према интересима свога народа. Његова повремена љубав према картама и билијару — што му бележе као ману — губила се пред осталим особинама. Када монашко лице, коме најбоље одговара духовна и телесна смиреност, када владика „врло добро гађа из пушке,“ када и поред своје гломазности одлично јаше коња, када му је лов најмилија забава — дакле када је подлегао свима страстима које воде витештву и оспособљењу за физичку борбу онда шта треба да чине — световњаци; онда „су чим ће они изаћ пред Милоша»“ Наравно да је у приликама у којима је Његош живео био наопходан пример витеза и хероја. Јер само народ јаке отпорне снаге, народ пун жилавости и чежње за слободом достоДан је сваке пажње па чак и наклоности небеских сила. Стога је Његош и давао примере који су га више претстављали човеком него ли владиком. Мирио се он са познатим правилом природе: правда је на страни јачега, па је стога кроз своје стихове и говорио:

„Вук на овцу своје право има ка тиранин на слаба човека“.

И баш по тој логици рекло би се, да Турци имају право над подјармљеним Србима. М следствено томе можда би Његош постао и вазал турски да га „најсветија људска дужност“ није гонила да ступи у борбу, због чега и даје горњим стиховима овакав закључак:

„Ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија.“

Његош као национални борац и револуционар чинио је све што је могао да свој народ доведе „к познанију права“. А нешто доцније видећемо да његова служба нацији, југословенству и човечанству толико има алтруизма у себи да, по мом скромном нахођењу у томе превазилази чак и пример једнога Песталоција.

За ту „људску дужност најсветију“ залагао се Његош и захтевао „да српствују ђелом.“ Под таквим нагоном он пева ону дивну посвету „бичу тирјанах“ коју без претеривања можемо назвати Његошевом песмом над песмама.

И када наследник једног од Христових апостола, уместо крста и маслинове гранчице у руци, паше свијетло оружје, и када преко некаквог Васојевића довикује читавом српству:

ЛУ МА Сл 40

а ивињ..