Учитељ

Његош као народни учитељ 573

Љуб. Ненадовић изванредно карактерише сталну Његошеву свест, љубав и очинско старање према беди и сиромаштву својих поданика. Тако имамо ова два кратка описа:

„Кад штогод по црквама гледамо, па кад пођемо, ја сам с почетка често упитао (владику): „Хоћемо ли, господару, штогод дати овима» А он је обично одговорио: Ти подај, ако хоћеш; а ја имам коме бољем и потребнијем на Цетињу давати.“

Кад је Његош са својом малобројном пратњом дошао у Флоренцу захтевао је од хотелијера, где је отсео, да га одведе у собу. Хотелијер га уведе у некакве салоне, кабинете и собе набрајајући му кнезове и лордове који су ту отседали. „Владика виде да ће то прескупо бити, па му смешећи се рече: „Оставите те собе, кад вам они опет дођу. Они узимају од народа на претек, а ја што уштедим дајем народу.“

Да је Његош заиста био овакав каквог нам га описује и претставља Ненадовић, да он не само није узимао од народа, већ да је и своју уштеду давао народу, о томе најбоље говори тестаменат Његошев. Сав свој новац, који како изгледа није износио више од једног милиона динара, оставио је Његош „народу црногорскоме то јест да су народни а добит од њих да прима владика кој био, и за исту добит да им купује праха да бране своју слободу, а гладне године да купује за исте новце жито и без паре и динара да га дијели сиротињи црногорској и брдској..“ Шта више и оно 100.000 форинти, што оставља својим родитељима и сестрама, оставља Његош с условом да од њих уживају само добит док су њих четворо живи. Мначе после њихове смрти „паре остају за народ црногорски.“

Зар оваквом хуманошћу, зар оваквим алтруизмом и патриотизмом не би Његош могао да послужи за образац многим финансијским факторима и имућним људима данашњице» Данас више но икада потребан је Његош са оваквим примеровањем, јер нам се чини да ће само он имати снаге и ауторитета да у многоме поучи наше капиталисте, да их потстрекне на саучешће према „нужди кукавног но у исто доба и витешког народа.“

Народне невоље доносиле су овом ретком родољубу пуно чемера. Са народним страдањем страдао јеи он. И онај песимизам који се тако често сусреће код Његоша није ништа друго доли народни песимизам. Оно његово:

„А ја што ћу, али са киме ћуг

Мало руках, малена и снага,

једна сламка међу вихорове,

сирак тужан без нигђе никога“ треба схватити као израз великог душевног страдања које је потенцирано једино обиљем народних невоља.

Али „једна сламка међу вихорове“ и „сирак тужан без нигђе никога“ не робује своме песимизму до сентименталности. Свестан