Учитељ

Његош као народни учитељ 577

уметничком излагању. Стога и јесте Његош најјачи у делима где му та васпитачева улога мање штрчи, јер је својом уметношћу вешто прикрива. Зато ће „Луча микрокозма“, „Шћепан мали“, а нарочито „Горски вијенац“ још дуго бити савремени поред све несавремености својих предмета. Животна борба, животна филоззофија, идеали националног живота тамо су тако вешто добили свој уметнички израз, свој васпитни смисао, да ће у будуће бити читава брука за иоле културнијег човека ако не буде до танчина упознао овог великог народног учитеља. У овим последњим де„лима није Његош само песник већ учитељ — уметник, који је и код Хрвата побудио исто толико интересовање као и код Срба, јер не треба смакнути с ума да је читање „Горског вијенца“ готово немогуће без коментара једног Хрвата....

Када се с разлогом вели да: „Велики мислиоци јесу освајачи времена, који вековима владају умовима људским“ (Кнежевић Мисли) онда шта остаје Његошу» колику дужину можемо одредити његовој моћној владавини»

Истина је, да поезија Његошева на први мах оставља утисак једне патриотско-шовинистичке версификације. Стога проповедницима космополитизма и изгледа његово учење пуно опасности. Но овде се мора употребити она већ раније наговештена оправдавајућа околност. Тада, па и у читавом Х]Х веку Србима су требали Обилићи, Мићуновићи, Карађорђи. Па и калуђери са поповима, игумани са владикама тада су морали бити такви, јер

„Крст носити њима је суђено

Страшне борбе с својим и туђином.“ Или: „А Богу је жертва најмилија

Поток крви кад провре тиранске.

Уосталом од родољупца се никада не може очекивати да ће он бити назаренски милостив и према тиранима својим. У грубим ситуацијама мора се поступити мушки, па је стога Његош и упућивао на чојство, јер се молећивошћу ништа не би добило.

Да је пак и сам Његош увиђао некоје нехумане гестове својих поданика то нам најбоље сведочи његово писмо Николи Томассу где вели да су „Црногорци у гдекојим непријатностима ученици турски, те ураде по обичају турском.“ (Споменица стр. 142).

Изгледа нам као да се Његош бојао да његов лични пример неће бити довољан, или да ће бити претерано театралан (што одбија). Стога се лаћао пера и гусала, да кроз стихове потсети на "Обилића (чије се име после имена Божјег у „Вијенцу“ најчешће помиње). Упућивао их на Мићуновића, на Карађорђа.

Требало је освојити сву физичку и душевну снагу тадањег српског племена и ставити је у службу великом идеалу слободе из које ће се родити право „Човеколубије“. Стога му и јесу дочбродошли ови већ легендарни народни хероји. Стога му је требао

Учитељ 37