Учитељ

245 Гвозден М. Станић

и Карађорђе, и то још како ефективно дејствује овај последњи, ма да није каква драмска личност његових „Собитија“. Карађорђе коме „све препоне на пут бјеху“ добио је нарочито место код. Његоша. Његош му даје „триумфа дични вијенац“. И баш њему „Хероју тополскоме“ — Његош посвећује своје „ремек дело“, а ова посвета, без мало, претставља половину „Горског вијенца“. Према њој могао је бити суревњив, не само кнез Милош, који је по свему ценећи очекивао посвету, већ и сам руски цар могао се питати: зашто се мени као заштитнику и добротвору Његошевом и „кукавног“ му народа није ова част учинила» Зар је Карађорђе био достојнији од мене» Али Његошу је слабо стајало како ће цар и Милош (с којим се тада измирио) примити ову посвету. Он као да је више водио рачуна о потреби масе, о њеном очекивању, о њеном уздизању.... Пример Карађорђа иде до фантастичности баш због тога што Карађорђе није изишао из „грмена великога“ а при том је и по времену и по простору ближи од свију других. Зато Његош и указује на витеза од кога се Стамбул тресе. Тактика народног учитеља овде се тако дивно уочава и што је најглавније њом је учињено много за отстрањивање оне суревњивости између Црногораца и Србијанаца којој је и сам Његош у првим годинама робовао.

Својом поезијом Његош је дејствовао на сазревање наших националних . идеала и тако учинио услугу која се ничим не да мерити. Његови стихови иду од срца к срцу, од поколења поколењу. Уносио се и топио, или тачније сагоревао у тим стиховима, у том патриотском заносу, због чега се и издвојио од осталих песника наших. Јер: „Било их је који су се у својој поезији сећали: нације мало; други су јој дали много; Његош јој је дао готово: све“. (Ј. Продановић.)

Да би био што јаснији, да би постигао што јачи ефекат, трудио се он да му јача дела буду што ближа народном животу, па то и обликом својим да буду. Није од малог значаја факат што је: примитиван еп заменио драмом. Кроз драму се могу рељефније оцртати карактери, тамо се кроз уста разних јунака снажније излаже учење и етика.

Његошев патриотизам није парадни, а није сувише потчињен ни срцу. У Његошевом патриотизму има подједнако и срца и разума. Он проповеда патриотизам, слави оне који гину за слободу и род свој, али истовремено указује на грозоту последица. Ево нам неколико његових стихова у том смислу:

„Гроб је частан вијечан живот, Живот стидан гроб вијечити.“

„Чашу меда још нико не попи, што је чашом жучи не загорча.“