Учитељ

Његош као народни учитељ 579

„Јунаку се чешће пута хоће ведро небо насмијат грохотом.·

„Славно мрите, кад мријет морате!“

Стога нам његов патриотизам и изгледа зрелим, он је ближи реалности, он је такорећи конвенционалан. Њим се обећава много, али само ономе ко буде много дао, јер „васкрсење не бива без смрти“. Он се тражи онда кад се „мријет мора“, када нема другог излаза. И на крају крајева његов потриотизам није ништа друго до ли противљење злу, до ли човечанска тежња за правдом и слободом. А тај и такав патриотизам биће увек савремен, стога ће Његов још задуго бити његов најбољи претставник.

Најауторитативнији оцењивач „Гор. вијенца“ П. Поповић између осталог опажа ово: „Сви ти јунаци имају лепшу, питомију фигуру у Вијенцу, него у песми, (народној.) Заштог Зато, држим, што је Његош хтео, из буди каквих разлога, да изнесе у Вијенцу мало улепшану слику Црногорца“ (О. Г. виј. стр. 1). За нас је ова г. Поповићева опаска веома драгоцена. Јер када он као књижевни оцењивач, уочава Његошево намерно улепшавање Црногораца, зар онда из тога не излази да је ово Његош чинио само по свом учитељском инстинкту. Ти „буди какви разлози“ нису ништа друго до жеља једног народног учитеља да код свога народа уздигне и улепша све оно што се улепшати и похвалити може. Јер хвалом, код својих васпитаника може се изазвати и она врлина која се једва наслућује, а то значи исто што и вешто неговање нежне и младе биљчице. Уосталом ми учитељи врло добро знамо шта значи овакав гест у васпитању, па око тога и не треба губити време. Главно је да Његош не само што није оскудевао у овој особини, већ да се њом толико пута служио. Зашто му је то требалог Зато што је имао превише љубави према народу, према човечанству, а своју дужност културнијег човека владара нарочито, схватао је и отправљао инстинктом једног учитеља.

Хтео је он да му народ буде учен, па га врло често за таквог и претставља, ма да главари народни не могу да упамте ни име дуждево, ма да попови његови не умеју ни читати, ни писати „нити им је књига за потребу;“ кад им је које за потребу, испоју га ка пјесму на уста.“ Таквом је народу давао Његош културнији облик, у идеалисању свом уздизао га исто тако вешто, као што му је и мане са пуно опрезе износио. Нарочиту и готово сву пажњу посвећује Његош такозваном духовном култивисању. Да би што више одушевио масу за прогресом, да би јој потребну љубав према овоме изазвао он на једном значајном месту каже:

„Ко на брду ак' и мало стоји, више види но онај под брдом.“

Али као супротност овоме истичу се речи Селим-везира, у којима такође има психолошко-педагошког такта:

37“