Учитељ

Међународни конгрес за психологију 613

тивања појединачних појава, као и резултате својих проучавања принципа који су од основног значаја. Могло би се питати колико је на овај рад утицала невоља садашњице, а колико је он предузет независно од ње и чисто само ради сазнања.

Питања о којима се расправљало показују једним делом конкретне обзире, а делом опет чине се као да служе само науци. Слика која се добијала код првог пријема (у павиљону Лагелини) од Народног одбора није давала невољу садашњице. На многопосећеној скупштини видели су се истакнути претставници психологије свих земаља.

Свечано отварање конгреса обавио је почасни претседник Едгар Рубен, у понедељак 22 августа 1982 у универзитетској дворани. У поздравноме говору Боргбјерга чуло се име Киркегарда“). У многим предавањима, како се приметило, стајали су у позадини они проблеми и категорије које је покренуо Киркегард. Наравно, посматрани у односу према његовоме судбоносноме делу сви ти научни напори изгледају епигонски, академски; страховито рвање једнога духа, његови сукоби, напори, стрепње, његове потребе и његова патологија обрађивани су овде као ствар, и непосредност једне душевне проблематике учињена је научним проблемом; али са таквим упоређењем не могу се задовољити истраживања појединачности. Киркегард нас опомиње да треба разноврсност детаљног рада опет узеши као целину и сшавиши у везу са проблемашиком нашег душевног укупног стања. Управа конгреса избегавала је, да предавања групише око једне главне теме или да нагласи однос са једном специјалном науком. Диспозиција је распоређивала само случајно понуђене теме за предавања. Може бити да је конгресна недеља на тај начин дала верну слику стварне збрке и поцепаности психолошког истраживања. Америчко-енглеска и немачка психологија стоје једна другој насупрот, чисто експериментална психологија повлачи се, иако полако, иза психологије која стоји под утицајем феноменологије.) Бихевиуризам, интроспективна психологија,

7) Киркегард Серен, дански философ и религиски писац, родио се 5 маја 113 у Копенхагену, а умро 11 новембра 1855 год. У својим многобројним списима он је полемисао против државно-црквеног хришћанства, доказујући да је у њему унакажено право хришћанство како је изражено у Библији, те је захтевао да се ово по њему право хришћанство уведе у живот. Ур.

2 Феноменологија јесте ново гледиште у философији које је изобразио Едмунд Хусерл под утицајем Канта, Платона и чешког философа Бернарда Боледема. Кант је учио да се морају разликовати две ствари: појаве (феномени) и ствари по себи, појаве су предмет савнања, а ствари по себи не може људски дух да сазна. Хусерл сада учи томе насупрот да су ствари или суштине, како их он зове, дате у појавама тј. у феноменима, и да их ми помоћу нарочитих психолошких аката, помоћу интенционалних аката, како их он зове, можемо постати свесни, можемо их дакле сазнати посматрајући феномене. Отуда реч феноменологија. Там и таквим ејдетским посматрањем ми можемо да дођемо до сазнања свих појава, па дакле и