Учитељ

566 Гвозден М. Станић

Његош као народни учитељ

од Гвоздена М. Станића, учитеља у Баточини

Његошева педагошка вредност била је и раније уочена; управо о »Редавов! Мјетобеуој« написао је Даворин Трстењак дивну књигу, значајну у нашој педагошкој литератури. После Трстењакове књиге као да су излишни сви покушаји у овом правцу... Па ипак има нечега што даје повода овим редовима, што их потстиче. То је фигура Његошева. Уосталом када је Његош читајући Милтонов „Изгубљени рај“ и Дантеову „Божанствену комедију“ могао бити потстрекнут на писање „Луче микрокозме“, када се дакле у сваком погледу горостасни Његош „обраћао историји и традицијама, песмама народним нарочито и обилато из њих црпео грађу“..) за свој „Горски вијенац“ зар исто тако и мени није дозвољено да са познавањем Његоша упознам и Трстењаково дело о Његошу»... Зближавање смртних са духовима Његошевог ранга врло је благотворно; оно нас уздиже изнад свакидашњице и потстиче на активност, оно нас оплемењава — а овако што не само да је од прворазредног значаја у ово доба када је груби материјализам узео велики мах, већ је и једна духовна неопходност...

Овом каваљеру албанске споменице непријатељ је дао телесну вредност; Његошу као пропагатору нашег народног херојства; Његошу националном револуционару и Његошу великом народном учитељу обратили су огромну пажњу непријатељи наши. Јер свакако је да их је само страх од овог великана нагнао да његове посмртне остатке крену са ловћенског врха из његове вечне и рођене куће и подмукло по ноћи спусте у низину, себи на домак2!

Па када је мртво и већ давно у прах претворено тело Његошево претстављало толику вредност за душмане наше, када је шездесетогодишњи гроб Његошев задавао толики страх армији силног ћесара, зар само тај факат не говори најречитије о бесмртности Његошевој, чији нас овакав загробни живот са својим дејством у многоме потсећа на мистично дејство првог српског просветитеља — св. Саве и спаљивање светитељевих моштију2... Зар оваквим поступком нису признали ови врсни претставници „културног запада“ да има нечега тајанственог у тој исполинској снази која непрекидно крепи и потстиче.. Зар се непријатељском осећању само причинило да Његош и даље утиче, учи и потстиче, да његова духовна активност с олимпијских висина задаје страх и трепет врагур И узмемо ли само ово у обзир зар није света и синовља дужност свију нас да се што више приближимо овом најизразитијем великану наше расе»

5) П. Поповић — (0) Горском вијенцу.