Учитељ

Коменски и његова Велика дидактика 687

школу и он је непрестано молио Бога да му поврати изгубљено време.

У току школовања мењао је места. Пшерава, Хелборн и Хајделберг су били његова прибежишта у току учења. У другом је започео богословију, а у последњем је завршио филозофски факултет. Најутицајнији му је био учитељ Алстед, који му је скренуо пажњу на Раткеов метод учења. Од утицаја био је још и енглески филозоф Бекн са својим емпиристичким погледима у расветљавању педагошко-методских идеја.

Кад је завршио школовање није остајао дуже везан за једно место, већ је вечито лутао. Покушаје за извођење својих идеја започињао је у разним државама, код народа разних менталитета. У таквим својим учестаним кретањима није могао до краја да приведе у стварност све своје замисли, а често су му списи пропадали и уништавани. Заједно с практичним радом у разним школама, он је из дана у дан писао и поједина дела.

Његов рад био је распрострањен у Енглеској, Холандији, Пољској, Шведској и др. државама; исто тако последње своје дане провео је ван свога завичаја, у Амстердаму, где је после 14 година, 1671 године и умро.

П

Коменски се сматра као обилан писац, школски реформатор свога времена и велики чешки родољуб. Он је прво писао на чешком језику, а доцније на латинском и немачком, јер су његови радови носили опште обележје.

Међу првим педагошким делима спада његова Велика дидактика, коју је писао од 1627—1632 год. Из даљег излагања видећемо у чему је суштина васпитања по Коменском и која су главна начела његове Велике дидактике.

Циљ васпитања по Коменском је стварање људи који ће бити слични Богу по својим назорима гледања на човечанство. Да би се остварио наведени циљ васпитања препоручује: брижљиво хришћанско васпитање, смишљен план наставе и поправљен метод.

У почетку наведеног дела Коменски наглашава велику важност васпитању, а нарочито у хришћанском духу. Он наглашава створење човека од Бога, као и првенство које је Бог доделио човеку међу свима створовима. Зато на једном месту каже: „Нека сви они, који предузимају узвишени посао васпитања учине, да се сви у животу сећају овога првенства свога и употребе сва средства те да се овако узвишени циљ и постигне“. Он тражи припрему у животу за онај вечни живот, за „станиште вечите егзистенције“.

Истичући важност урођености и чула, које сматра као спољне органе за примање и уношење утисака у нашу душу, он то све опет своди на божанствена надахнућа и вели: „Схват-

Ра