Учитељ

690 Живан 4. Ћирић

предавати, и 4) понављање онога што је учено. Друго и треће начело показују једностраност и дезинтересованост. Једностраност је у томе што његово начело увежбавања руке и гласа потискује разум и памћење, а то већ није права хармонија у раду. Дезинтересованост се односи на треће начело. Наиме, ако ми у свима приликама деци предочавамо и до танчина објашњавамо градиво, убијамо код њих заинтересованост и смисао саморадње и удубљивања у само делање.

На крају Велике дидактике изнесена је подела школа и то: 1) материнска школа; 2) народна основна школа; 3) латинска школа-гимназија, и 4) академија и путовање. За сваку врсту школа тражи шестогодишње школовање. На тај начин свако би имао да заврши своје академско образовање у 24 години живота.

У вези са универзитетом вели: „Ваља се постарати, да универзитети спремају само вредне, честите и употребљиве људе; назови-студенти, који у беспосличењу и луксузу само траће и новац и време те и другима дају рђав пример, никако се не смеју трпети. Јер где нема заразе нема ни редње, кад сви врше: оно што су дужни“.

Велика дидактика има свој чудан завршетак. У њему Коменски упућује апел родитељима, васпитачима, научницима, високоученима, богословима, политичким властима да се својски брину о деци и омладини „да се не штеди никаква жртва за правилно васпитање једног младића“, а на крају се обраћа Богу говорећи: „А ти, Господе Боже наш, подари нам брце весело, да послужимо слави твојој колико ко од нас више узможе. У тебе се уздамо, о Господе, те да не лутамо у вечности. Амин“.

Заиста је чудан почетак и свршетак Велике дидактике. Коменски, тај духовни вођа неких доцнијих својих следбеника и школски реформатор, није могао да се отресе религиозних идеја и у своме педагошком раду, већ све своди на божанственост и без ње се не може ништа урадити у корист наставе и васпитања. Сем тога сувишна распарчаност појединих идеја у стварању Велике дидактике смањила је важност самог дела. Многи пододељци и наводи из Св. писма и Псалама расплинули су му дело и окрњили праву педагошко-методску целину.

Ну, поред свега овога Велика дидактика од Јан-Амоса Коменског вредна је пажње за изучавање упоредног развоја педагошке теорије и праксе у односу према новим наставним и васпитним идејама, а њен писац — Коменски — остаће незаборављен у човечанском роду. |