Учитељ

Техника учења с обзиром на памћење и заборав 745

Техника учења с обзиром на памћење и заборав

од Угљеше Спремо, управитеља Основне школе у Јелаху (Теслић)

И наука о васпитању као и све друге знаности, проживљавала је оне стадије еволуције, док се није кристализовала и добила своју данашњу форму. Нема можда науке о којој се више дискутовало и која се у толико облика јављала. И најстарији народи имали су своје начине васпитања, које је имало више апстрактну форму. У средњем веку баца се ова наука на религиску базу, а тек у осамнаестом столећу појавом стварних наука и реалиста добива наука о васпитању конкретну форму и индуктивну методу. У ово доба јављају се још неке младе науке, као психологија и етика, које знатно попуњују науку о васпитању и мећу је на научну основу. Опазило се да добра обука треба да испуни целу душу детета, зато нам је психологија у васпитању веома потребна, јер ми духу не можемо дати форму коју хоћемо без принципа психологије; треба дакле познавати детињу душу па према законима и потребама детиње душе одабрати грађу и методу ако желимо осигурати успех у васпитању.

Васпитач мора знати када и у колико дете схвата. Њему морају бити познати мотиви и норме, према којима треба да регулише своју васпитну задаћу. Мотиве је тешко одредити, зато мора знати сврху деловања, коју му пружа етика и норме деловања, које му пружа психологија.

Васпитач, као образован човек мора имати јасан поглед на све и у све бити приближно упућен. Из овога видимо, да ниједна наука нема више мањих или већих проблема као педагогија. Свакако је важна рутина и пракса, али без теорије не може се постигнути коначни циљ. Педагогија је у непосредној вези са филозофијом те према томе „право васпитање“ може нам дати само прави филозоф (Спенсер).

Нагласио сам, да без познавања психологије нема правог васпитања и да бисмо с успехом вршили васпитну дужност морамо познавати све стадије и околности кроз које пролази детиња душа. „Васпитањем се мора управљати према природном процесу духовног развитка“ вели на једном месту Песталоције. „Постајање знања у индивидуе мора прећи оним истим путем којим је прошло и постало знање увелике“ —- вели Спенсер. Према томе потребно је пре свега испитати дечју душу, растумачити неке душевне појаве, које се опажају код детета док је оно у стадију „супстанције“ тј. кад су детиње претставе ограничене искључиво на материју тела и кад те претставе нису везане по законима асоцијације. Тада је дете у најнижем душевном стадију; прима претставе без икакве везе, говори исто тако, Други виши ступањ је „акција“ тј.