Учитељ

758 Јован Малезановић

бавних но поучних ствари за децу. Од поучних и интересантних поменућу лепу Трстењакову збирку „Птице“ и од савремених некоја издања „Златне књиге“.“) Сличних се ствари може наћи у Протића читанкама. Забавне ствари могу бити: описи и доживљаји. Обе врсте, пак, могу се појављивати у стиху или прози. Наша дечја литература има више стихова, но прозе. Нарочито у садашње доба. Но то је све тек почетак, а да би се празнине попуниле потребно је још доста рада. По мом схватању, ни описе ни доживљаје не треба специјално обрађивати, јер онда губе своју драж, новине. Тек на концу прочитане ствари може се, и добро је, продискутовати о њој.

Изнећу ово конкретније. У „Југословенчету“ могу се наћи лепе ствари за децу. (Часопис ми је милији од читанке, јер је читанка већини деце већ позната.) Њих читамо. Кад смо их прочитали, говоримо о ономе, што нам је непознато. Објашњава се, То је природно, јер се непознат термин не може објаснити пре, но што се за њега сазна. Затим, причамо о ствари, како нам се допада. Тиме јачамо свој критицизам, а добијамо и на изражавању. Често се ствр може и цртањем приказати. Овом приликом, а у вези с цртањем, рећи ћу своје гледиште, да би у нашој дечјој литератури било врло згодно повремено објављивати дечје илустрације, разуме се, оне боље. То би биле просте радње, али би побуђивале на даљи рад и биле би блиске посматрачима, те их инспирисале на слично.

При обради читања, ако ово није везано с другим предметом, ако је само за себе тј. ако је забавног карактера, држати се природног поступка. Човек кад узима новине или књигу — чита, а ако нешто не зна, тражи обавештење, Исто је и у школи. „Понављање“ није увек потребно. Имао сам прилике да видим, како се „понављање“ рђаво искоришћује, злоупотребљава. Ствар понављања на истом отсеку времена више пута, постаје досадна. Штиво можемо понекад препричати (имам на уму забавно штиво, које децу интересује), можемо га драматизовати (то је нарочито важно, јер јача конструктивну моћ; осим тога, чини уживљавање дубљим) и илустровати. Само „понављање“ требало би да утиче на памћење, али рђаво искоришћено оно то не чини. Као што се будаком туца земља, тако се и сувишним понављањем туца памћење. То нервира и боли, а ако се притом што и упамти, није природно, јер није било ни интереса, пажње, ни дражи новога, љубави.Забавном штиву понављање не користи, јер се њиме деца првенствено забављају и добивају појмове о лепом у књизи, а тек онда уче. А ако је забава била пријатна, ако се допала деци, онда је њен успех и у памћењу осигуран. На сваки начин, с понављањем треба обазриво руковати при обради сваког наставног предмета. Дете није механизам, који ће, кад се у њега баци динар, свирати. Најзад, ако је у школи заступ_љен принцип дечје активности, понављање се своди на минимум,

>) „Линдберг, победник океана“, „Херодотове приче“, „Аутомобил“. Издања Књижарнице Геце Кона, Београд.

а аннје