Учитељ

Совјетска школа крајем пјатиљетке 767

од разних установа, чак и приватних лица и поред више пута понављаног наређења централне и месне власти да се такви из школских зграда иселе. Последње мени познато наређење било је издато у јулу 1932 г. Онда се не треба чудити, што је у оваквим условима у СССР изгубљен сваки критеријум за нормално и ненормално. Рад у три смене у основној школи сматра се сада каб нешто потпуно природно и многобројна наређења наркомпроса само забрањују дечји рад после девет часова увече. Чаку „угледним школама“, од којих у сваком реону постоји по једна и мора да служи као „лабораторија за израду марксистичко-лењинистичке педагогике“, забрањена је само трећа смена, и рад у две смене истиче се већ као раскош.

Не стоји боље ствар и са учитељима који имају да попуњавају јако разгранате школе. Проширење школске мреже у 1931 год. тврди функционер Московског наркомпроса В. Панфилов („Комунистичка просвета“, 1931, Бр. 21), захтевало је 75 хиљада нових учитеља. Педагошки техникуми могли су дати те године само око 10.000. Зато се морао смањити захтев и за учитеље су узети и они, који су свршили седмогодишњу школу (семиљетку). Али пошто већина ученика, који сврше семиљетку, иду у фабзавуче, техникуме, па и у вузове, то су морали да се задовоље са ученицима који су завршили пет, па чак и четири разреда семиљетке, а тако исто и са онима који су завршили четворогодишњу школу „пропустивши их кроз летње четворомесечне курсеве за учитељску припрему“. Тако „у Средњој Волги на 50 процената курзиста који се припремају за наставничку службу у основној школи, било је оних, који су свршили четворогодишњу школу и течајеве који нису били дужи од два месеца“. Сва 1931/32 год. прошла је у знаку значајног снижавања квалитета „педкадрова“ (наставника). Тако, из н. 40 „Билтена“ дознајемо, да су се те године за двонедељне и месечне курсеве, који су припремали претшколске раднике, у масама врбовала лица, која су тек завршила аналфабетски течај. Свршена четворогодишња школа није увек условна норма за претшколске раднике. „Краткорочницима“ пак, који тек што су свршили четворогодишњу основну школу, ова је била намењена. На курсевима који су спремали учитеље основних школа у 1931/32 г. било је „у неким крајевима и областима до 80 процената, а у средњу руку преко 50 процената лица која имају само образовање основне школе“. „Окупљање на течајеве за учитеље 1 ступња лица, која су свршила школу за сеоску младеж и фабрично-заводску семиљетку, а која нису била млађа од 17 година“, била је већ идеална норма (Билтен, 1932 г. стр. 587, 308 и др.). На тај начин искусни и образовани учитељи систематски су потискивани из основне школе новим „краткорочним“ учитељима. Тако, у самој Москви у 1932 г. било је више од трећине учитеља школе 1 ступња, који су имали само образовање основне школе (тамо, стр. 433). Упоредо са аутоматизмом, који дели-