Учитељ

Совјетска школа крајем пјатиљетке 769

———

фабрично-заводске ученике). Зато се и овде у 1931/32 г. морао смањити захтев и „врбовати у техникуме и фабзавуче лица која иако одговарају годинама које цензус тражи, немају свршену семиљетку“. Чак се појавио нарочити, нови тип школе, т. зв. „дозауч“ чији је задатак званично одређен овако: за шест месеци свршити једну годину семиљетке. „Краткорочници“ су на тај начин потисли не само учитеље са нормалном спремом, већ и ученике који нормално уче.

Грандиозно бројно растење школе имало је за резултат огромно снижавање квалитета школског рада. Основна школа, која се у 70 процената „базира“ на предратним зградама, а које су удешене сада да служе у току три до четири часа за свакодневно склониште две-три дечје скупине, школа у којој су учитељи ученици те исте четворогодишње школе са једномесечним или двомесечним допунским курсевима, јесте реално наличје онога, што функционери партије и наркомпроса заву „завршно увођење свеопште четворогодишње наставе у првој земљи, која спроводи социјализам“. То растапање школе довело је до губитка свих оних црта, које по „грађанским“ претставама, ваља везати са самим појмом школе. Количина не само да није створила квалитет, већ га је, супротно марксистичкој дијалектици, потпуно прогутала. Према тврђењу наркомпроса А. Бубнова, „снижавање квалитета школске наставе“ достигло је свој максимум већ у 1930/31 г. По подацима, које наводи Бубнов у једном своме говору („Ком. просвета“, 1931), у најстаријем разреду сеоске основне школе најпростији диктат пише само 41% ученика без грешака, 41,5% пише са погрешкама, а 544% сасвим погрешно“. Ствар не стоји боље ни у градској школи. По подацима директора наркомпроса М. Епштајна, од 662 ученика који су 1931 год. свршили школе фабзовуча московског реона могли су да реше задатак „х:8—24“ само 49%. „Најпотребније, најважније и најелементарније“, пише Епштајн (тамо бр. 22) „зна само око 50% свршених ученика, а делом и испод тога процента“. М. Епштајн ово незапамћено снижавање квалитета објашњава спољним узроцима: немањем зграда, радом у три-четири смене, немањем наставних средстава, уџбеника, најнужнијег намештаја итд. Међутим, неоспорно је, да је један од суштинских узрока играла и педагогика перис а пјатиљетке, посебице теорија умирања школе и метод пројекта. У „Рапорту наркомпросу ШП огледне станице наркомпроса“ читамо следеће: „У станици, под утицајем Института марксистичко-лењинистичке педагогике и уопште све савремене педагошке литературе, широко је примењиван метод пројеката, и то је смањило учење теорије у школи“. Фантастично бројно растење школе довело је, у ствари, до њеног умирања, ма да је овај термин В. Шуљгин схватао у другом смислу.

У самој ствари, да ли су могли нови учитељи, који су свршили семиљетку или чак четворогодишњу школу, да се колико

Учитељ 49