Учитељ

778 Др. Сергије Хесен

у самом почетку револуције, бојажљиво устаљених у епоси цветања непа и поново укинути за време пјатиљетке. Професорске катедре морају се попуњавати конкурсом из круга лица која имају професорско звање. Положај, очевидно је, тако се изменио, да је у погледу и на студенте и аспиранте, ослабило чак и класно одабирање. У крајњем случају, деца „инжињерско-техничких радника и просветних радника, научних радника и специјалиста, литерата и уметника“, тј. деца већине интелигенције, сада се изједначују приликом примања за студенте и аспиранте „са радничком децом и радницима, војницима и сарадницима ОГП У, децом чланова друштва оних који су раније били у тамници ради политике, хероја рада“ и других категорија нове аристократије.

Такви су резултати последње наставне године епохе пјатиљетке. Виша школа, као и сав школски систем у целини, сада је поново ступио у процес одлучног преустројства, који се изводи под знаком рестаурације старог, рестаурације која није ничим прикривена. У чему се састоји оригиналност ове нове рестаурације, за разлику од оне, која се већ појавила последње године непа и била поново пресечена пјатиљетком2 Историским реалним носиоцима процеса рестаурације били су тада, као што знамо, привредници, јако прошарани старим специјалистима, националне мањине, сељаци и наставници, све снаге, које су се јавиле још у старом режиму и против чега су оне водиле непрекидну борбу. Сада су све ове силе већ разбијене, а у знатном степену чак уништене и чисто физички. Оне су сада мала острва у пространом мору новога покољења, које никада у своме животу „није видело жандарма“. Ко је пак сада реални носилац новог процеса враћања совјетске школе натраг, на старе путеве „буржоаске“ педагогике> Од нарочитог је значаја то, да носилац рестаурационог процеса овога пута није нико други, већ стара гарда комунистичке партије, тај последњи одломак старога режима, који се осећа да није у центру покољења, које је васпитавано револуцијом. Као што се види, стара гарда се сада уплашила од таласа арогантне грубости, која почиње све више и више да се шири по фабрикама, заводима, државним службама, па чак и у војсци совјетске земље. Та стара гарда никада није била педагошки заинтересована, и она нема ништа у души против старе педагогике, само ако ова обећава да заштити партији посед командне висине боље, него сви ти нови методи, који су се у току 15 годишњих непрекидних експеримената испољили као левичарско протекторство.“ Значајно је, да у том погледу стара гарда има одличну потпору у бољим елементима најмлађег покољења. Треба само пажљиво прегледати бројеве часописа „Црвени студенти“ за последњу годину, па се уверити у то, да се међу новим покољењем развија оригинално осећање незадовољства, као „комплекс неподобности“ нарочите врсте. Бољи елементи у новом покољењу „црвених спецова“ често пута о томе говоре сасвим отворено, „Ја се осећам обманут,