Учитељ

~

Филозофско-педагошки значај психоанализе П

тури њихове психе изобрази једно такво над-ја, које ће бити у стању да све евентуалне сукобе у њиховој психи може окончати тако, да отуда не произађу никакве штетне последице

· нити по њихово душевно здравље нити по друштво

Ево шта се са гледишта психоаналитичке науке може одговорити на ово питање. Структура наше психе зависи У своме развићу од две врсте фактора: од урођених и наслеђених диспозиција с једне стране и од спољашњих утисака који се задобијају доживљајима. Према томе уколико је карактер једне особе условљен урођеним диспозицијама, утолико се он васпитањем не може изменити. Уколико пак формирање карактера зависи од доживљаја, утолико ми можемо бити ковачи судбиине нашх васпитаника. Као што видите, психоанализа даје делимице за право и педагошком песимизму и педагошком оптимизму.

Урођене диспозиције претстављају границе васпитнога утицаја. Али ради оцене домашаја васпитнога утицаја морате имати и ово у виду: урођене диспозиције могу остати под нарочитим спољашњим условима латентне. Према томе васпитач мора да пази да се не активирају рђаве урођене склоности, или да не остану латентне добре склоности васпитаника. Утолико психоанализа даје више за право педагошкоме оптимизму, него ли педагошкоме песимизму.

Ради ближе оцене педагошкога значаја психоанализе морамо знати још ове две ствари: 1) Који доживљаји имају пресудан утицај на формирање психичке конституције васпитаника, и 2) Који карактери психе васпитаника постају из тих доживљаја, када и како.

На прво од ових питања психоанализа одговара: Доживљаји који врше судбоносан утицај на развијање психе васпитаника тичу се њиховога сексуалитета и дешавају се у првој периоди живота, која се протеже од дана рођења па до пете године њихова живота. Тих доживљаја има четири: љубав према родитељима, прасцења, претња каспрацијом и завођење. Љубав према родитељима достиже око четврте године своју кулминацију и показује се у нежним расположењима према родитељу супротнога пола и амбиволенцији према родитељу истога пола, што значи дете у томе времену родитеља истога пола истовремено и мрзи и поштује. Та љубав умирује се у доба латенције, да би се за време пубертирања понова разбуктала. Са завршетком пубертирања васпитаник се ослобађа еротичке везе са родитељима, али се зато са њима идентификује. Тај процес идентификације чини основ свакога васпитања. На основу те идентификације васпитаник уноси у свој карактер карактерне особине својих васпитача односно родитеља. На тај начин постаје у човековој психи онај орган који смо означили као над-ја и који чини специ-