Учитељ

16 Д-р Драг. Ђ. Петровић

Лажна школа

Цивилизација је сјајна тековина човечанства. Кад би се из света могло још некако уклонити сиромаштво, како нам она пружа благодети модерног конфорта, људи би пливали у срећи и у задовољству. Тада би овај свет збиља био најбољи од свих могућних светова.

Али светло лице цивилизације има и своје тамно наличје. Још се Русо жалио да култура квари људе. Не морамо ми њему веровати све што каже, али ако извесни знаци не варају, култура нас је заиста много разнежила. И као да ће нас све више разнежавати. Живети што удобније са што мање труда, — то је лозинка не само лакомислених бонвивана већ и целога света. Зашто управо радимо ми» Да ли зато да усавршавамо себе и друштво око себе» Нама се чини да би се могли на прсте избројати људи који воле духовни "напор, и који се у раду руководе вишим циљевима друштвеног благостања и хармоније. Највећи део људства посматра живот кроз сасвим реалне наочаре, са једног уског практичког гледишта које нема никакве везе са социјалним и филан"тропским идеалима. Кратко речено, просечан човек ради зато да би задовољио своје потребе, и то првенствено своје индивидуалне и породичне потребе. Кад све потребе не би постојале, рад би постао несношљиво зло, које би сваки проклео и избегао по сваку цену. Тако је било у она прастара времена, кад је људство било у животињској фази развитка; тако је и сада, када је достигло завидан ступањ културне еволуције.

Савремена цивилизација има ту добру страну што повећава човеков прохтев за угоднијим животом и ту махну што умањава вољу за напоран рад. Она претставља врло погодан терен за развитак физичке, умне и моралне млитавости у њеаним разноврсним облицима. Да се овај кратки живот што боље искористи и што лакше проживи, са што више задовољства и уживања, а да се при томе утроши што мање снаге на савлађивање животних тешкоћа, — ето то је знак, у коме живе васпитаници нашег времена.

Понеке школске реформе, које проповедају извесни педагози ради поправке садашњега злог школског стања, јесу донекле израз сентименталних тенденција једне чудне меку"шасте педагогије. „Наша јадна деца“ — жале се родитељима — „страшно се муче по тим мрским школама. Њихова слабачка плећа повијају се под теретом сувопарних и досадних "наука које им непрестано загорчавају живот. Зар није могућно уредити школу тако да постане зборно место за ду"ховно разонођење и за забаву омладине»“