Учитељ

122 Момчило Милетић

(Ова подела на теоријску и практичну или техничку педагогику, потпомоћи ће да се прецизира педагошко питање у Француској. Француска је стара земља, која има своју педагошку традицију. У свако доба она је била на челу цивилизације, тражећи увек формулу за васпитање, као увод у ту цивилизацију. Без сумње да педагогика, као засебна дисциплина, код нас није била много цењена, јер и сама реч „педагог“ означава синоним педантности, да не кажем нешто друго. Ми смо народ, који се поноси својом спиритуалношћу и који верује да је такав, показујући се лежеран и прилично безочан а што му опет смета да до краја остане озбиљан. Међутим, ми смо ипак озбиљни али на свој начин. У нашем лежерном држању према стварима, које се сматрају за најважније, као што је то васпитање, треба гледати само манифестацију једнога осећања, у основи праведног, које се састоји у томе: да је најдубље поштовање увек праћено највећом слободом и да је у слободи мишљења критеријум, гарантија и доказ искрености и вредности једнога поштовања. На пр. кад ми кажемо: резервишемо себи право и узимамо слободу да извесне озбиљне ствари не сматрамо више таквим, чим оне изгубе ту озбиљност, ми онда не исмејавамо саму ствар као такву, већ злоупотребу која се са њом буде вршила. У овоме погледу типично је држање Раблеа. Његова крепка сатира схоластичне педагогике и ондашње Сорбоне и Сорбоноваца, сведочи о његовом великом интересовању за педагошка питања. Чувено његово дело „Живот Гаргантуе и сина му Пантогриела“ сматра се карактеристично за француски дух ондашњега доба. Рабле ту одаје пуну пажњу васпитању а у исто време напада оне, који од васпитања стварају еснаф, напада оне васпитаче, који изопачавају добре и племените душе.

Интересантна је чињеница, да творци француске педагогике Рабле, Монтењ и Ж. Ж. Русо нису били васпитачи, већ слободни духови и мислиоци, ослобођени сваке професионалне навике и рутине. Они васпитање схватају врло пространо, третирају га у његовим главним линијама и задовољавају се да му даду само директиву, не упуштајући се у ситне детаље васпитне праксе. То су теоретичари, филозофи и мислиоци. Оригинална црта француске педагогике лежи у томе, што се она узима више као филозофија а мање као позитивна наука или пак васпитна техника.

Американци, Швајцарци и др. народи, који педагогику друкчије схватају, на име као једну специјалну науку или професионалну вештину, немају право кад кажу да у Француској не постоји педагогика. Ми заиста немамо онакву педагогику, како је они замишљају. Код нас не постоји педа-

8 ј |